Студентска листа је заувек изгубила један важан сигуран глас пред изборе, а ја сам заувек изгубио своју мајку Надежду. Студенти ће верујем наћи начина да надокнаде тај губитак, ја свој нећу никада. До самог краја, моја мајка, није се мирила са начином на који се актуелна власт на челу са Вучићем и његовим кабадахијама односи према мени, њеном јединцу. Срце мајке, нажалост, није издржало.
Стални страхови за мој живот, стрепње и повремене сузе, као и принуђеност да слуша различите претње, увреде и ниподаштавања, које су долазиле директно од самог Вучића или његових политичких и медијских сатрапа за њу су, до самог њеног краја, били неприхватљиви и неподношљиви. Није могла да верује, нити је желела да прихвати чињеницу да такви људи уопште постоје на кугли земаљској.
Родила се 1936. године у Београду као Надежда Максимовић. Њени родитељи Љубица и Стојан, су пре ње имали сина Ђорђа који је умро као беба. Срећно детињство нагло је прекинуо Други светски рат у коме су изгубили буквално све. Немачке бомбе оставиле су их без комплетне имовине и средстава за живот. Били су избеглице све време рата, а кад се та пошаст завршила настао нови пакао у ослобођењу, општа немаштина, неизвесност ништа мања него она у рату, и животна борба у немогућим условима. Скућили су се у подруму зграде у Јакшићевој број 6 у Београду, где је некад њен стриц Миленко Максимовић, познати београдски обућар, штавио и чувао коже. Неусловне две собе и кухиња постали су дом за Надежду и њене родитеље у којем је она провела своју младост, успела да заврши књижевност на Филолошком факултету у Београду, да се уда за мог оца Момчила и оно што је увек сматрала најважнијим у њеном животу, да роди мене.
Цео живот предавала је српски странцима у Институту за стране језике. Посебно је била осетљива на ђаке који су били без мајке, довлачила их је често у нашу кућу на гибаницу, српске специјалитете и колаче које је сама правила. Била је мајстор за торте које је правила целог живота са таквом лакоћом да би јој могли позавидети и најбољи посластичари. Мимо наставе трудила се да све те странце упути у све лепоте српског језика и културе, организујући им често туре по српским манастирима и другим значајним местима. У својој установи једно време је била чак и синдикални вођ успевши да се избори са зловољним и пуним неразумевања послодавцима, како би на најбољи начин заштитила професију професора и своје колеге. Њене колеге су често касније истицале, да док је она управљала синдикатом то је било златно време Института. Са мојим оцем Момчилом, такође, новинаром, је прошла оно што се најблаже може рећи пакао. Он је у својим текстовима које је објављивао на страницама “Политике Експрес” дошао у сукоб са тада најмоћнијим човеком у Србији, Дражом Марковићем. Био је прогањан, прећено му је смрћу, забрањено му је било да било шта пише осим вести са пијаце које ником нису биле важне, био је деградиран до те мере, да је више од десет година у “Политици” примао плату мању од чистачица. Да није било моје мајке која је поред редовног посла држала и приватне часове српског језика, ми никад не бисмо преживели као породица. Престрављена за живот свог мужа и судбину породице борила се како је знала и умела и стојички подносила све недаће које доноси политички прогон. Никад није до краја испитано како су на нашем ауту “принцу нсу” једнога дана у пуној брзини одједном отказале кочнице и управљач. Срећом преживели су, без већих последица, после слетања са пута и страховитог тумбања, и она и мој отац, иако је ауто био потпуно згужван и уништен.
Наставили су даље, највише због мене, трудећи се да ме максимално заштите од свега. Моја мајка је говорила увек да оно шта је преживела живећи са мојим оцем било је довољно за два живота. А онда се све поновило као на филму. На ред су поново дошли прогони, претње, општа деградација и ниподаштавања, овог пута усмерени ка њеном јединцу, што је њој као посвећеној мајци посебно тешко падало. Тако нешто није очекивала. Поготову што је све то било још много жешће и теже, појачано технологијама које је донело ново време и није престајало све до њене смрти, а наставиће се, нажалост, и после тога.
Она која је увек исказивала разумевање за све људе овог света, никада није могла да схвати како је могуће да било ко може толико да лаже, измишља, сеје мржњу и спроводи терор према њеном сину. Кад је хтела да ме утеши увек је говорила да ће моје стварне вредности и квалитет који неспорно поседујем и као човек и као професионалац, на крају тријумфовати и победити и да ћемо сви бити поносни.
Није то дочекала. Нажалост. Умрла је 29. септембра, баш на дан кад сам дипломирао сада давне 1987. на Филозофском факултету у Београду. Желим да верујем да је отишла довољно поносна на мене, као што је била тога дана кад је стигла, како је говорила, трећа диплома у наш дом. Ако је за утеху неку, бар је доживела да Вучић поднесе оставку и постане ништа, што је одувек и био.
Њене сузе и исказане страхове за мој живот и будућност као и принуђеност да слуша бројне лажи и клевете о свом сину, никада нећу и не могу опростити. Тако су ме подједнако васпитали моји родитељи Надежда и Момчило. Што се мене тиче, морају знати сви да ћемо се намирити за све проживљено кад тад. На овом или оном свету, свеједно!
Што се моје Надежде, Наде Шкоро, рођене Максимовић, тиче, живот без њеног присуства биће довољно сиромашан и тужан, да ту празнину насталу њеним одласком осетиће сви. Свакако ја највише. Неће више бити никог да на такав начин брине о мени. Некад је то умело и да ме нервира, али сад ми већ недостаје. Као и свима који су имали срећу да упознају моју мајку и друже се са њом. Била је заиста посебна жена која се ретко рађа, не само што је била моја мајка већ по томе што је умела свакоме да помогне и да за свакога пронађе неку лепу реч. Осим за актуелне представнике режима. Волела је много да путује, па је и умрла на путу. До последњег даха подржавала је моју борбу и стојички стајала уз мене у свим могућим недаћама коју та борба доноси. Имала је превише животног искуства у томе. Била је сто одсто уз студенте и њихове захтеве уверена да ти млади људи морају победити и донети оне промене о којима сви сањамо већ деценијама. Надам се да ће јој се та жеља макар постхумно испунити.
Путуј мајко, и не брини, довољно си за живота бринула. Јавићу ти да ли смо победили. Мада верујем да ћеш ти то знати пре свих нас. Збогом и чувај нас као и увек. Буди свима Надежда!
Срђан Шкоро
