Studentska lista je zauvek izgubila jedan važan siguran glas pred izbore, a ja sam zauvek izgubio svoju majku Nadeždu. Studenti će verujem naći načina da nadoknade taj gubitak, ja svoj neću nikada. Do samog kraja, moja majka, nije se mirila sa načinom na koji se aktuelna vlast na čelu sa Vučićem i njegovim kabadahijama odnosi prema meni, njenom jedincu. Srce majke, nažalost, nije izdržalo.
Stalni strahovi za moj život, strepnje i povremene suze, kao i prinuđenost da sluša različite pretnje, uvrede i nipodaštavanja, koje su dolazile direktno od samog Vučića ili njegovih političkih i medijskih satrapa za nju su, do samog njenog kraja, bili neprihvatljivi i nepodnošljivi. Nije mogla da veruje, niti je želela da prihvati činjenicu da takvi ljudi uopšte postoje na kugli zemaljskoj.
Rodila se 1936. godine u Beogradu kao Nadežda Maksimović. Njeni roditelji Ljubica i Stojan, su pre nje imali sina Đorđa koji je umro kao beba. Srećno detinjstvo naglo je prekinuo Drugi svetski rat u kome su izgubili bukvalno sve. Nemačke bombe ostavile su ih bez kompletne imovine i sredstava za život. Bili su izbeglice sve vreme rata, a kad se ta pošast završila nastao novi pakao u oslobođenju, opšta nemaština, neizvesnost ništa manja nego ona u ratu, i životna borba u nemogućim uslovima. Skućili su se u podrumu zgrade u Jakšićevoj broj 6 u Beogradu, gde je nekad njen stric Milenko Maksimović, poznati beogradski obućar, štavio i čuvao kože. Neuslovne dve sobe i kuhinja postali su dom za Nadeždu i njene roditelje u kojem je ona provela svoju mladost, uspela da završi književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, da se uda za mog oca Momčila i ono što je uvek smatrala najvažnijim u njenom životu, da rodi mene.
Ceo život predavala je srpski strancima u Institutu za strane jezike. Posebno je bila osetljiva na đake koji su bili bez majke, dovlačila ih je često u našu kuću na gibanicu, srpske specijalitete i kolače koje je sama pravila. Bila je majstor za torte koje je pravila celog života sa takvom lakoćom da bi joj mogli pozavideti i najbolji poslastičari. Mimo nastave trudila se da sve te strance uputi u sve lepote srpskog jezika i kulture, organizujući im često ture po srpskim manastirima i drugim značajnim mestima. U svojoj ustanovi jedno vreme je bila čak i sindikalni vođ uspevši da se izbori sa zlovoljnim i punim nerazumevanja poslodavcima, kako bi na najbolji način zaštitila profesiju profesora i svoje kolege. Njene kolege su često kasnije isticale, da dok je ona upravljala sindikatom to je bilo zlatno vreme Instituta. Sa mojim ocem Momčilom, takođe, novinarom, je prošla ono što se najblaže može reći pakao. On je u svojim tekstovima koje je objavljivao na stranicama “Politike Ekspres” došao u sukob sa tada najmoćnijim čovekom u Srbiji, Dražom Markovićem. Bio je proganjan, prećeno mu je smrću, zabranjeno mu je bilo da bilo šta piše osim vesti sa pijace koje nikom nisu bile važne, bio je degradiran do te mere, da je više od deset godina u “Politici” primao platu manju od čistačica. Da nije bilo moje majke koja je pored redovnog posla držala i privatne časove srpskog jezika, mi nikad ne bismo preživeli kao porodica. Prestravljena za život svog muža i sudbinu porodice borila se kako je znala i umela i stojički podnosila sve nedaće koje donosi politički progon. Nikad nije do kraja ispitano kako su na našem autu “princu nsu” jednoga dana u punoj brzini odjednom otkazale kočnice i upravljač. Srećom preživeli su, bez većih posledica, posle sletanja sa puta i strahovitog tumbanja, i ona i moj otac, iako je auto bio potpuno zgužvan i uništen.
Nastavili su dalje, najviše zbog mene, trudeći se da me maksimalno zaštite od svega. Moja majka je govorila uvek da ono šta je preživela živeći sa mojim ocem bilo je dovoljno za dva života. A onda se sve ponovilo kao na filmu. Na red su ponovo došli progoni, pretnje, opšta degradacija i nipodaštavanja, ovog puta usmereni ka njenom jedincu, što je njoj kao posvećenoj majci posebno teško padalo. Tako nešto nije očekivala. Pogotovu što je sve to bilo još mnogo žešće i teže, pojačano tehnologijama koje je donelo novo vreme i nije prestajalo sve do njene smrti, a nastaviće se, nažalost, i posle toga.
Ona koja je uvek iskazivala razumevanje za sve ljude ovog sveta, nikada nije mogla da shvati kako je moguće da bilo ko može toliko da laže, izmišlja, seje mržnju i sprovodi teror prema njenom sinu. Kad je htela da me uteši uvek je govorila da će moje stvarne vrednosti i kvalitet koji nesporno posedujem i kao čovek i kao profesionalac, na kraju trijumfovati i pobediti i da ćemo svi biti ponosni.
Nije to dočekala. Nažalost. Umrla je 29. septembra, baš na dan kad sam diplomirao sada davne 1987. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Želim da verujem da je otišla dovoljno ponosna na mene, kao što je bila toga dana kad je stigla, kako je govorila, treća diploma u naš dom. Ako je za utehu neku, bar je doživela da Vučić podnese ostavku i postane ništa, što je oduvek i bio.
Njene suze i iskazane strahove za moj život i budućnost kao i prinuđenost da sluša brojne laži i klevete o svom sinu, nikada neću i ne mogu oprostiti. Tako su me podjednako vaspitali moji roditelji Nadežda i Momčilo. Što se mene tiče, moraju znati svi da ćemo se namiriti za sve proživljeno kad tad. Na ovom ili onom svetu, svejedno!
Što se moje Nadežde, Nade Škoro, rođene Maksimović, tiče, život bez njenog prisustva biće dovoljno siromašan i tužan, da tu prazninu nastalu njenim odlaskom osetiće svi. Svakako ja najviše. Neće više biti nikog da na takav način brine o meni. Nekad je to umelo i da me nervira, ali sad mi već nedostaje. Kao i svima koji su imali sreću da upoznaju moju majku i druže se sa njom. Bila je zaista posebna žena koja se retko rađa, ne samo što je bila moja majka već po tome što je umela svakome da pomogne i da za svakoga pronađe neku lepu reč. Osim za aktuelne predstavnike režima. Volela je mnogo da putuje, pa je i umrla na putu. Do poslednjeg daha podržavala je moju borbu i stojički stajala uz mene u svim mogućim nedaćama koju ta borba donosi. Imala je previše životnog iskustva u tome. Bila je sto odsto uz studente i njihove zahteve uverena da ti mladi ljudi moraju pobediti i doneti one promene o kojima svi sanjamo već decenijama. Nadam se da će joj se ta želja makar posthumno ispuniti.
Putuj majko, i ne brini, dovoljno si za života brinula. Javiću ti da li smo pobedili. Mada verujem da ćeš ti to znati pre svih nas. Zbogom i čuvaj nas kao i uvek. Budi svima Nadežda!
Srđan Škoro
