Ovih dana se po društvenim mrežama, najviše na Tviteru (ne, neću NIKADA tu mrežu zvati „X“), vodi velika polemika oko vernika u Hrista kojima je ukazana prilika da u Hramu Svetog Save vide jednu od najstarijih relikvija u svetu hrišćanstva, parče tkanine nazvano Pojas Presvete Bogorodice.

Dok se redovi protežu u nedogled, Hram je otvoren 24/7, a samim tim je otvorena i tema za raspravu, gde ne malo ljudi/naloga na mrežama omalovažava ljude koji čekaju u redu, nazivajući ih zatucanima, sma(t)raju da kao takvi nikada ne možemo biti deo modernog sveta, a nama najbliži „moderni svet“ je EU, pa bih voleo nešto da im napišem.

Naime, igrom sudbine i nekih odluka živim u toj EU više od decenije, ali da ne smaram o svom putešestviju i životnim (ne)prilikama, opisaću neke događaje iz poslednjih par nedelja svog života, u mestu gde sam rešio da „pustim korenje“.

Mesto se zove Sambuca di Sicilia, nekada pod imenom Sambuca Zabut, ali se to ime, nadenuto po arapskom vladaru iz 9. veka Emiru Al-Zabutu, nije svidelo izvesnom Benitu M, te je 1923. Zabut prešlo u „di Sicilia“, jer je, kako ste već i sami zaključili, verujem, mesto locirano na Siciliji, provincija Agriđento.

To je prilično malo mesto, odnosno broj stanovnika je mali, nešto ispod 6 hiljada duša, jedno od onih mesta koje su ušle u projekat “ Kuća za 1 evro“ a time su privukli veliki broj stranaca, pa tako u našoj maloj zajednici imamo ljude sa svih strana sveta, od Australije, Kanade, maltene iz svake države SAD-a, Južne Amerike, Afrike, naravno i iz cele EU, a i sa Balkana.

Iako postoji i vidi se „mentalitet malog mesta“, u ovoj maloj zajednici svi su prihvaćeni oberučke, ugošćeni, meštani, koji mahom govore samo italijanski i sicilijanski, nalaze način da komuniciraju sa ljudima koji ne znaju ni reč od ta dva jezika. U zadnjih nekoliko godina u ovom mestu sklopljeno je i par istopolnih brakova, ljudi na ulici čestitaju, jer se reč brzo proširi, donose poklone ničim izazvani. Supruga i ja se aktivno družimo sa jednim gej bračnim parom, tako da tu informaciju imam iz prve ruke. Ovo pišem kao primer kojim želim da Vam pokažem da je ovo malo mesto vrlo moderno i otvoreno za različite ljude, vere i shvatanja, pa tako na ulazu u „arapsku četvrt“ stoji ogroman mural Svetog Đorđa, a pored toga naziv ulice na italijanskom i arapskom jeziku, a u samoj četvrti se nalazi „Chiesa Madre“, majka-crkva, koja je bila normanski zamak, džamija, pa crkva.

E sada, ako Vas nisam mnogo smorio, dolazimo do glavne stvari, zbog koje sam i započeo ovo pisanije, a to je događaj koji se, od 1575. godine redovno održava treće nedelje meseca maja, La Festa di Maria SS. dell’Udienza, odnosno jedan veoma upečatljiv lokalni crkveni praznik posvećen Bogorodici.

Nastao je tako što su, po predanju, 75. godine 16. veka, u vreme kada je selo bilo pogođeno teškim bolestima (pominju se kuga i kolera), neki pastiri pronašli, u jednoj kući na periferiji, zazidanu mermernu statuu Bogorodice koja u naručju drži bebu-Hrista. Odlučili su da je donesu u selo, u ulicu pod imenom „Infermeria“, jer je ta ulica bila namenjena kao sabirni centar za teško obolele i tada su, navodno, bolesni počeli da ozdravljaju, vremenom je bolest nestala i nikada se nije vratila. Ta statua je smeštena u jednu od mnogih lokalnih crkava, izgrađeno joj je mermerno postolje i od tada kreće običaj koji je pre nekoliko dana održan po 451. put.

Pripreme za te svojevrsne „litije“ počinju nedeljama ranije, kada takozvano „bratstvo“, velika grupa volontera svih starosnih doba i zanimanja, od poljoprivrednika do lekara, ukrašava ulice drvenim lukovima koje nose osvetljenje, sijalice koje formiraju boje italijanske zastave, ukrašavaju se i sporedne ulice, na nekim mestima se postavljaju bogato ukrašene krune prečnika oko dva metra, koje „lebde“ nad ulicama na sajlama povezanim za bandere ili kuće. Festival se održava tokom 7-10 dana pre treće nedelje u maju, jer je sadržaj bogat, svakodnevno se dešava nešto, od okupljanja old-timer automobila, defilea konjskih zaprega i folklornih ansambala do promocija knjiga, dok gradski orkestar sa trubama i bubnjevima danonoćno i neumorno maršira ulicama. Tih dana se naša mala i uspavana Sambuka pretvara u centar dešavanja, broj prisutnih ljudi raste čak i za 500%, a na ulici se čuje mnoštvo različitih jezika.

To sve kulminira u već pomenutoj trećoj nedelji meseca maja, oko 9 uveče, kada “ bratstvo“ provlači kroz postolje statue tri ogromne grede, tada se jedini put otvaraju velika crkvena vrata i onda, 90 ljudi, dobro sinhronizovanih, iznose konstrukciju, tešku preko tone, na ulicu, na svojim ramenima.

U trenutku kada Bogorodica izlazi kroz ogromna vrata kreće vatromet, praćen uzvicima i aplauzom, dok mnogi, iako su tu scenu za života videli više od 50-60 puta, brišu suze sa obraza. 

Statua se onda spušta na pripremljene nosače koji stoje ispod najbliže i najveće krune, održava se misa, a nekoliko članova bratstva čupkaju komadiće pamuka, vate, njima ovlaš dodiruju statuu i te komadiće, za koje se veruje da posle toga imaju isceliteljske moći, dele hiljadama okupljenih ljudi. Nakon toga, konstrukcija se ponovo diže na ramena i povorka kreće ulicama sela, a ulice su prilično uske i pod velikim nagibom, nije lako ići ni uzbrdo ni nizbrdo, pa one raspoređene krune služe kao oznaka za odmorište, gde se ljudi iz bratstva smenjuju, prave polusatnu pauzu, dok se iz okolnih kuća uz osmehe iznosi hrana i piće. Tokom cele noći Bogorodica putuje kilometrima, na ramenima vernika, sve dok se pred zoru ne vrati u „svoju“ crkvu, gde će dočekivati vernike i čekati sledeći maj, da ponovo obraduje i ujedini selo, da pokuša da izleči bolesne, da stavi osmehe na lice mnogih koji namenski dođu u Sambuku tih dana, da bi prisustvovali tom događaju…

Eto, jedna crtica iz zatucanih života zatucanog naroda iz zatucane Italije, članice zatucane EU, kao paralela sa dešavanjem u prestonici Srbije. 

Čini mi se da moramo da prihvatimo činjenicu da, iako društvo napreduje, postoje i običaji koje mnoštvo ljudi ceni i poštuje, moramo da shvatimo da osoba koja celiva krst nosi u džepu novi i-Phone, kao i da ljudi kojima „Alexa“ uključuje i isključuje uređaje po kući slave krsnu slavu. Naravno, postoje i oni kojima nije zanimljivo ni jedno ni drugo, ali bitno je da se ta dva sveta ne nazivaju pogrdnim imenima i da se ne pravi razdor, jer, jedinstvo i međusobno  poštovanje su ono što propovedaju i vera i građansko vaspitanje…

Srđan Bakliža