На сутрашњи дан 2. јуна 1969. године у селу Каменица код Сарајева је погинуо легендарни кошаркаш Радивоје Кораћ. Жућко, како су га сви звали, је унео бесмртност у овај спорт. У његову част су исписани најлепши текстови и најстручније анализе. Не постоје дечије године без спортских јунака. Потписник ових редова је био сведок, а на неки начин и посредни актер последње Кораћеве утакмице коју је одиграо на игралишту ДТВ Партизан у популарном Фису у Мис Ирбиној улици у Сарајеву, у то време доминтном стецишту младих главног града Босне и Херцеговине. Зато пођимо редом.
Родио сам се овакав какав сам 1959. године у Сарајеву у Радићевој улици која се налазила стотињак метара од нашег Фиса како сма га сви звали. Ту сам и живео све до несрећног рата 1992. и гранатирања мог родног града када сам дошао у Београд. У Фису сам као дете проводио много времена тако да су старија раја често говорила: „Више је Мићо у Фису него поп у цркви”. Још у дечијим данима сам се заљубио у кошарку и спорт генерално.
Неки детаљи из детињства се попут ножа урежу у памћење па остану у свежем сећању до судњег дана. На истим кошевима на којима је Жућко постигао своје последње, ја сам као клинац убацио прве кошеве. Имао сам тада 10 година и одлично сам упамтио чувени кошаркашки дуел Босне и Херцеговине и Југославије. Нажалост то је било последње вече Радивоја Кораћа, који је 12 сати касније отишао на пут без повратка.
Утакмица је одиграна 1. јуна у недељу вече, али су у нашем Фису данима трајале припреме и дотеривање за гостовање Кораћа и другова. Била су то Жућкова времена и све је морало да буде „под конац”. Знам да су дан раније, у суботу, поново жутом фарбом извлачене и линије по терену тако да ни „велика раја”, а ни ми дечурлија нисмо могли да играмо баскет. Мењане су и дотрајале даске на појединим деловима старих монтажних трибина пошто су карте за утакмицу биле продате данима унапред. Не гостује национали тим сваки дан.
Када смо се спремали да кренемо кући управник ДТВ Партизан Ахмет Оручевић са прозора своје канцеларије која се налазила на првом спрату је позвао нас малу рају да дођемо до њега. Чика Ахмета смо сви волели и поштовали јер нас је увек бесплатно пуштао на кошаркашке и рукометне утакмице Босне и Младе Босне који су ту играли првенствене мечеве. Викендом смо без проблема улазили и у горњу салу где су годинама на игранкама свирали и певали чувени „Индекси” предвођени Даворином Поповићем, нашим Пимпеком. некада веома талентованим кошаркашем Младе Босне, а касније и кумом Мирзе Делибашића.
Те суботе смо сви и добили понеки задатак. Ја сам, то сада јасно видим, добио „седмицу” на лоту. Имао сам задужење да на старом лименом семафору мењам резултат за гостујућу екипу, а то је била репрезентација Босне и Херцеговине. У нашем Фису, а касније сазнах и на свим отвореним теренима некадашње Југе (Трешњевка, Калемегдан, Јазине) електрични семафори су у то време били мисаона именица.
На крају нам је посебно нагласио да се дотерамо и лепо обучемо да не будемо случајно штрокави. Наравно да смо сви испоштовали чика Ахметове речи. Мени је мати обукла беле бермуде и плаву кошуљицу кратких рукава јер је та недеља била сунчана и топла. Свој задатак сам обавио беспрекорно мада сам, морам да признам имао велику трему јер је на трибинама било скоро 3.000 сведока.
Шта рећи о утакмици. И на последњем мечу у животу Радивоје Кораћ је по ко зна који пут био најефикаснији. Постигао је 33 коша и показало се на крају живота задњи пут измамио дубоке уздахе и дивљење гледалаца. Његово специфично извођење слободних бацања са две руке „са кукова” је упамтио свако ко га је макар једном гледао. Као и увек био је изузетно борбен и пожртвован. Прави капитен. У финишу утакмице Жућко је добио пету личну грешку и уз велики аплауз је испраћен са терена.
Ипак, јунак вечери је био Крешимир Ћосић, а то је постао још на загревању. Чим је репрезентација Југославије предвођена Кораћем истрчала на терен са трибина се чуло „Ћосо закуцај”. Тада је Ћоса извео серију закуцавања и то са две руке што је у то време врло ретко виђано на нашим теренима, а када је два, три пута то урадио и „иза леђа” Ћосић је за сва времена купио срца Сарајлија.
Када сам се после утакмице враћао кући на ћошку Мис Ирбине у којој је био Фис и моје Радићеве ме чекао отац који је разговарао са једним комшијом. Не знам колико смо ту стајали, али брзо је уследило ново изненађење. Непосредно поред нас је прошао Радивоје Кораћ са два, три другара. Отишли су у правцу Башћаршије и погледом сам их пратио док сам могао. Наравно, да нисам појма имао где иду што ми није ни било важно јер сам у Жућка „пиљио” као у икону. То ми је било најбитније.
Сутрадан је ударна вест на свим радио станицама и телевизији била да је у близини Сарајева у саобраћајној несрећи погинуо Радивоје Кораћ у то време убедљиво најбољи југословенски кошаркаш. Била је то вест због које је цела Југославија заћутала. Без обзира на то колико ће то можда патетично да звучи, али историја југословенске кошарке би била неупоредиво сиромашнија без Кораћевог огромног учинка. Тешко да је касније иједан играч био толико важан за екипе за које је играо.
Пошто судбина бира нас и пише сценарије наших живота деценију и по касније, када сам за животни позив изабрао спортско новинарство сазнадох шта се све дешавало у наставку вечери када сам погледом испратио Жућка на његово последње ноћење у животу. Радивоје Кораћ је заједно са селектором Ранком Жеравицом и његовом супругом Загом преноћио у хотелу Централ који се и налазио десетак минута хода од моје зграде. Ту је одржана и свечана вечара.
Био је уморан пошто је претходну целу ноћ возио од Падове, али главни разлог због чега је продужио боравак у Сарајеву је била чињеница да је обећао интервју за сарајевско „Ослобођење” пошто су га из редакције тог листа молили још од Олимпијских игара у Мексику у октобру 1968. када су „плави” у незаборавној утакмици победили СССР и први пут освојили олимпијско сребро. Жућко им је из Падове дао реч да ће 1. јуна бити у Сарајеву и тако су коначно перфектуирали тај сусрет и разговор. Часни људи се увек држе дате речи.
Интервју је урадио Томислав Почанић дугогодишњи уредник спортске редакције „Ослобођења”. Дан после Кораћеве погибије је и објављен (3. јуна). Тому сам упознао и на неки начин са њим сарађивао. Био је мршав, миран, тих човек, добричак. Пре десетак година је и он отишао богу на истину. Једно знам, а то ми је више пута још у Сарајеву признао да шта год је до краја радног века урадио „није вредело” јер га је последњи разговор са легендом југословенске кошарке „обележио” за цели живот. Остала му је вечита туга у души. Верујем да му је тај текст и скратио коју годиницу „живота”. Уместо да му буде на понос тај разговор и последње руковање са Кораћом га нису никада напустили.
Ранко Жеравица и његова супруга Зага су ми три деценије касније њиховом стану у детаље причали како се кобна несрећа догодила. Они су возили испред Кораћа и ретровизору видели да се Жућко сударио са аутобусом који је ишао из супротног правца. Намеравао је да то вече у „Атељеу 212” гледа у то време чувени мјузикл Коса. Дана 3. јуна 1969. године на испраћају Жућка из Сарајева ка Београду два километра дуга колона Сарајлија је корачала иза ковчега са посмртним остацима Радивоја Кораћа, желећи тако да по последњи пут одају почаст истинској легенди.
Овај текст би гарантовано могао и без овог пасуса, али ћу га убацити за моју душу. Нек се зна. Било би ме стид да га не споменем. Извештај са поменуте утакмице за београдски „Спорт” је писао мој први шеф Божидар Кочовић. Седамнаест година касније сам заједно са њим био дописник тог листа из Сарајева. Батан ми је био први и једини новинарски узор. Од њега сам учио.
Заборав је права срећа у животу јер оно што је било лоше и ружно није ни заслужило да буде упамћено. Шта је било лепо преселило је у успомене. Жућкова утакмица у Сарајеву свакако спада у ту категорију. Сада видим да је то била привилегија. У 66. години први пут написах и описах последњи Жућков боравак и утакмицу у Сарајеву. Знам да није баш новинарски писати у првом лицу, али ова прича једноставно није могла другачије. „Онај режисер од горе” је вероватно тако одлучио да као десетогодишњи дечак будем „дежурни” на семафору гостујуће екипе. Данас видим да су то биле моје најсрећније године.
Писање је лепа болест. Себи сам увек говорио; у тексту буди оно што јеси, пиши како осећаш, никада не навијај. Задњих година се, понекад осећам као „чувар гробља” јер све чешће пишем о људима којих више нема. Моја енциклопедија мртвих се опасно увећава. Ту су и Жућко и још неки људи из приче. Истина је да сам стигао у године када се расплачем и на промоцији књига, али и ову причу заврших са сузама у очима. Сузе су речи које срце не може да изрази.
Милорад Бјелогрлић
