Гласање за директора Лекарске коморе Србије (ЛКС) трајало је готово цео дан. Од поднева до касне вечери, иза затворених врата, без новинарских камера, уз присуство полиције и приватног обезбеђења, одлучивало се о томе ко ће у наредне четири године представљати лекарску професију у Србији. Још је необичније што, према сведочењима делегата, на самом почетку нико није желео јасно да каже ко је ангажовао приватно обезбеђење и издао налог да медији и заинтересована јавност остану испред врата.
Међутим, мрак није остао само испред сале. Он је брутално унесен унутра. Најбољи доказ у каквом је грчу стара структура бранила своје позиције јесте судбина говора угледног кардиолога и београдског делегата, професора др Александра Н. Нешковића.
Иако је пословником имао право на пет минута, новоизабрани (стари) председник Скупштине др Бојан Станојевић му је, уз свесно ћутање правне службе, грубо одузео реч после само два минута и 35 секунди. Изговор је био бизаран: да је време истекло и да „не говори о теми“. А професор Нешковић је говорио о јединој правој теми. Почео је да говори о томе шта Лекарска комора јесте и шта је под хитно морала да постане. Прекинут је јер је почео да именује ствари које стара гарнитура по сваку цену жели да сакрије.
Док су са терена стизале контрадикторне информације, јавност и многе колеге остали су збуњени. Људи који су искрено веровали да је преузимање Лекарске коморе на дохват руке данас су бесни, револтирани и разочарани. Осећају се издано.
Али када се склоне процедурална надгорњавања и ућуткивања, пред нама се указује суштина која је много важнија од дневне политике. Првог јуна 2026. се у Лекарској комори није догодила ни велика победа, ни коначан пораз. Догодио се биланс. Први реалан, огољен снимак стања на терену у историји ове институције.
Да бисмо разумели тежину онога што се десило, морамо да се вратимо уназад. Деценијама од своје реорганизације, Лекарска комора Србије функционисала је као успавана, бирократска машинерија. За већину лекара, она је била само намет који им сваког месеца узима 0,8% од плате. Из угла обичног доктора, та институција је била невидљива, све до пандемије короне, када је у тренуцима највеће кризе потпуно подбацила, остављајући професију без заштите, без гласа и без достојанства.
Управо на то је у свом насилно прекинутом говору указао професор Нешковић. Он је подсетио на драматичну чињеницу да је Комора годинама била уз власт, свесно скрећући поглед са низа професионалних и моралних сломова. Ћутала је и бранила „слободу мишљења“ када су медицински ауторитети попут Бранимира Несторовића јавно ширили сумануту и опасну стручну научну фантастику током ковида, чиме је сковано слуђивање народа и створен вишак смртности од преко 60.000 људи. Комора је окретала главу када су стерилне собе за мале хематолошке болеснике претваране у политичке говорнице, и када су политичари неовлашћено упадали са камерама у интензивне неге угрожавајући животе пацијената. То ћутање има своју цену: данас сведочимо кругу који се затвара, па активни антиваксери и надрилекари, напредују до позиција продекана за науку на Медицинском факултету, јавно се хвалећи како их Комора никада није санкционисала.
Међутим, док је за јавност и етику била невидљива и нема, за структуру која њом управља Комора је била и остала „златна кока“. Са обавезним чланаринама свих лекара у држави, то је баснословно богата институција чији годишњи буџет износи близу пет милиона евра. Тај енормни, заједнички новац годинама се прелива у исто тако енормне расходе за посредовања у угоститељским услугама, луксузна службена путовања и одржавање мреже лојалности. Првог јуна се, дакле, није водила битка за тамо неке фотеље и апстрактне титуле. Водила се битка за контролу над сефом од пет милиона евра који годинама храни апарат послушности. Зато се и бранио тако грчевито, уз интервентну јединицу на улазу и микрофон који се гаси чим се изговори истина. Ако Статут каже да је рад Коморе јаван, онда прва расправа једне овако важне седнице не би смела да буде питање ко сме да уђе у салу, нити страх од слободне речи. Сама чињеница да је први сат потрошен на мучну борбу за присуство јавности, а наредни на ућуткивање професора, већ говори све о стању заробљене институције.
Најбољи доказ о каквом се сукобу светова ради јесте персонални контраст између двојице кандидата. Са једне стране био је независни кандидат проф. др Илија Срдановић, професор Медицинског факултета у Новом Саду, врхунски кардиолог и човек са беспрекорном стручном биографијом. Посебно је важно истаћи да је професор Срдановић на овим изборима, као појединац, добио највећи појединачни број гласова својих колега у целој Србији. Дакле, није реч само о кандидату са озбиљном биографијом, него о човеку који је имао најјачи могући професионални и демократски легитимитет међу лекарима на терену, човеку за кога је Нешковић с правом тврдио да у Комору може донети преко потребан и лековит дух промена. Насупрот њега стајао је Миодраг Станић, вечити коморски функционер, власник приватне клинике и човек чија биографија оличава деценијски континуитет.
Утолико је парадокс већи, а слика нашег друштва огољенија: кандидат са најширим појединачним поверењем базе није постао директор, јер су о исходу одлучивали делегати од којих су неки у Скупштину ушли са једноцифреним бројем гласова. Чиста математика каже да је стара гарнитура преживела на нивоу Србије јер је Станић у Скупштини скупио 65 гласова наспрам 53 гласа проф. др Срдановића. Разлика од само 12 гласова показује да њихова контрола више није комотна. Она је озбиљно начета.
Лекарска комора је тог дана могла, и замало је успела, да постане трећа тачка професионалног ослобађања ове земље. Место где су лекари требали да докажу да могу да се самоорганизују мимо старих уцена и контролисаних договора, са јасним циљем: да ЛК постане независна од власти, да јој власт не буде газда, већ уважени партнер, а да се лични интереси подреде професији.
Зашто онда нисмо сведоци потпуног преокрета?
Из два врло конкретна разлога:
-због закаснеле организације и
-због свесне трговине у финишу.
Прво, лекари су у ову битку на нивоу целе Србије ушли касно и недовољно организовано за машинерију која их је сачекала. Доказ за то је Војводина.Тамо где се кренуло на време, системски и темељно, независни лекари су однели апсолутну и чисту победу, толико велику да су усред Скупштине раширили банер „Студенти побеђују“.
Али централна ЛКС се саставља из пет региона. Због закаснеле акције у унутрашњости и тактичке конспирације, три регије су изгубљене (уз Ниш који је под озбиљном сумњом за изборну крађу и ствар је већ на суду).
Други, болнији разлог је оно што колеге оправдано називају „београдском издајом“. У преговорима око главног града, група лекара која се пре избора клела у верност независним колегама, у кључном тренутку је направила дил са старом структуром и приватним сектором, чији је Станић и сам представник. Професор Нешковић је отворено лоцирао тај проблем, указавши на страх, уцене и притиске којима су посебно били изложени делегати из приватне праксе, где се агресивно настојало да се лојалност интересној групи искористи за очување старих привилегија.
Изабрали су континуитет и останак верни старом руководству, искључиво да би сачували сопствене позиције и део оног милионског буџета.
Па ипак, прогласити ово потпуним поразом била би велика грешка која води у дефетизам. Јер систем је морао да примени све расположиве ресурсе: приватно обезбеђење, медијски мрак, притиске на приватни сектор и срамно гашење микрофона редовним професорима, да би се одбранио „за длаку“. Када се јавности забрани улаз, а дискусија се сече на пола хронометра, то није знак моћи. То је знак паничног страха. Они панично беже од речи и истине.
Ова битка нам је, на крају крајева, дала нешто непроцењиво: верну мапу терена и јасан програм рада. Није Лекарска комора јуче одбрањена од „политике“, како то њени стари-нови управници тврде кроз флоскулу да „блокадери хоће да политизују струку“. Политика је у ЛК ушла одавно, кроз ћутање, саучесништво у медицинском шарлатанству, притиске и угоститељске рачуне. Јуче је Комора заправо одбрањена од сопствених лекара и сопствене етике.
Зато овај дан не треба завршити очајем. Ствари више никада неће бити исте. Директор је номинално остао исти, али Лекарска комора више није иста. Текст који проф. Нешковић није успео да прочита до краја, данас је постао јавни манифест и обавеза за све који долазе. У Скупштини сада седи озбиљан број независних, храбрих и стручних људи који су изабрани са огромним поверењем базе и који не намеравају да ћуте. Они већ сада најављују константан притисак, транспарентност и ригорозну евалуацију рада директора, после шест месеци, после годину дана и кад год за тим буде потребе. То значи да се борба први пут сели изван апстрактног незадовољства и ходничких разговора директно у саме органе ЛК.
Ово није мала ствар и није утешна награда. Ово је први реалан институционални простор који су лекари освојили после година летаргије. То је простор из којег ће се исправљати грешке, надокнадити време и осигурати да ово буде последњи сазив коморе формиран у мраку ућуткивања и закулисних дилова. Мреже су се оголиле, имена знамо, а механизми контроле су успостављени.
Битка је тек почела. Директор јесте остао исти, али Лекарска комора Србије више није иста.
др Славица Плавшић
