Glasanje za direktora Lekarske komore Srbije (LKS) trajalo je gotovo ceo dan. Od podneva do kasne večeri, iza zatvorenih vrata, bez novinarskih kamera, uz prisustvo policije i privatnog obezbeđenja, odlučivalo se o tome ko će u naredne četiri godine predstavljati lekarsku profesiju u Srbiji. Još je neobičnije što, prema svedočenjima delegata, na samom početku niko nije želeo jasno da kaže ko je angažovao privatno obezbeđenje i izdao nalog da mediji i zainteresovana javnost ostanu ispred vrata.

Međutim, mrak nije ostao samo ispred sale. On je brutalno unesen unutra. Najbolji dokaz u kakvom je grču stara struktura branila svoje pozicije jeste sudbina govora uglednog kardiologa i beogradskog delegata, profesora dr Aleksandra N. Neškovića.

Iako je poslovnikom imao pravo na pet minuta, novoizabrani (stari) predsednik Skupštine dr Bojan Stanojević mu je, uz svesno ćutanje pravne službe, grubo oduzeo reč posle samo dva minuta i 35 sekundi. Izgovor je bio bizaran: da je vreme isteklo i da „ne govori o temi“. A profesor Nešković je govorio o jedinoj pravoj temi. Počeo je da govori o tome šta Lekarska komora jeste i šta je pod hitno morala da postane. Prekinut je jer je počeo da imenuje stvari koje stara garnitura po svaku cenu želi da sakrije.

Dok su sa terena stizale kontradiktorne informacije, javnost i mnoge kolege ostali su zbunjeni. Ljudi koji su iskreno verovali da je preuzimanje Lekarske komore na dohvat ruke danas su besni, revoltirani i razočarani. Osećaju se izdano.

Ali kada se sklone proceduralna nadgornjavanja i ućutkivanja, pred nama se ukazuje suština koja je mnogo važnija od dnevne politike. Prvog juna 2026. se u Lekarskoj komori nije dogodila ni velika pobeda, ni konačan poraz. Dogodio se bilans. Prvi realan, ogoljen snimak stanja na terenu u istoriji ove institucije.

Da bismo razumeli težinu onoga što se desilo, moramo da se vratimo unazad. Decenijama od svoje reorganizacije, Lekarska komora Srbije funkcionisala je kao uspavana, birokratska mašinerija. Za većinu lekara, ona je bila samo namet koji im svakog meseca uzima 0,8% od plate. Iz ugla običnog doktora, ta institucija je bila nevidljiva, sve do pandemije korone, kada je u trenucima najveće krize potpuno podbacila, ostavljajući profesiju bez zaštite, bez glasa i bez dostojanstva.

Upravo na to je u svom nasilno prekinutom govoru ukazao profesor Nešković. On je podsetio na dramatičnu činjenicu da je Komora godinama bila uz vlast, svesno skrećući pogled sa niza profesionalnih i moralnih slomova. Ćutala je i branila „slobodu mišljenja“ kada su medicinski autoriteti poput Branimira Nestorovića javno širili sumanutu i opasnu stručnu naučnu fantastiku tokom kovida, čime je skovano sluđivanje naroda i stvoren višak smrtnosti od preko 60.000 ljudi. Komora je okretala glavu kada su sterilne sobe za male hematološke bolesnike pretvarane u političke govornice, i kada su političari neovlašćeno upadali sa kamerama u intenzivne nege ugrožavajući živote pacijenata. To ćutanje ima svoju cenu: danas svedočimo krugu koji se zatvara, pa aktivni antivakseri i nadrilekari, napreduju do pozicija prodekana za nauku na Medicinskom fakultetu, javno se hvaleći kako ih Komora nikada nije sankcionisala.

Međutim, dok je za javnost i etiku bila nevidljiva i nema, za strukturu koja njom upravlja Komora je bila i ostala „zlatna koka“. Sa obaveznim članarinama svih lekara u državi, to je basnoslovno bogata institucija čiji godišnji budžet iznosi blizu pet miliona evra. Taj enormni, zajednički novac godinama se preliva u isto tako enormne rashode za posredovanja u ugostiteljskim uslugama, luksuzna službena putovanja i održavanje mreže lojalnosti. Prvog juna se, dakle, nije vodila bitka za tamo neke fotelje i apstraktne titule. Vodila se bitka za kontrolu nad sefom od pet miliona evra koji godinama hrani aparat poslušnosti. Zato se i branio tako grčevito, uz interventnu jedinicu na ulazu i mikrofon koji se gasi čim se izgovori istina. Ako Statut kaže da je rad Komore javan, onda prva rasprava jedne ovako važne sednice ne bi smela da bude pitanje ko sme da uđe u salu, niti strah od slobodne reči. Sama činjenica da je prvi sat potrošen na mučnu borbu za prisustvo javnosti, a naredni na ućutkivanje profesora, već govori sve o stanju zarobljene institucije.

Najbolji dokaz o kakvom se sukobu svetova radi jeste personalni kontrast između dvojice kandidata. Sa jedne strane bio je nezavisni kandidat prof. dr Ilija Srdanović, profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, vrhunski kardiolog i čovek sa besprekornom stručnom biografijom. Posebno je važno istaći da je profesor Srdanović na ovim izborima, kao pojedinac, dobio najveći pojedinačni broj glasova svojih kolega u celoj Srbiji. Dakle, nije reč samo o kandidatu sa ozbiljnom biografijom, nego o čoveku koji je imao najjači mogući profesionalni i demokratski legitimitet među lekarima na terenu, čoveku za koga je Nešković s pravom tvrdio da u Komoru može doneti preko potreban i lekovit duh promena. Nasuprot njega stajao je Miodrag Stanić, večiti komorski funkcioner, vlasnik privatne klinike i čovek čija biografija oličava decenijski kontinuitet.

Utoliko je paradoks veći, a slika našeg društva ogoljenija: kandidat sa najširim pojedinačnim poverenjem baze nije postao direktor, jer su o ishodu odlučivali delegati od kojih su neki u Skupštinu ušli sa jednocifrenim brojem glasova. Čista matematika kaže da je stara garnitura preživela na nivou Srbije jer je Stanić u Skupštini skupio 65 glasova naspram 53 glasa prof. dr Srdanovića. Razlika od samo 12 glasova pokazuje da njihova kontrola više nije komotna. Ona je ozbiljno načeta.

Lekarska komora je tog dana mogla, i zamalo je uspela, da postane treća tačka profesionalnog oslobađanja ove zemlje. Mesto gde su lekari trebali da dokažu da mogu da se samoorganizuju mimo starih ucena i kontrolisanih dogovora, sa jasnim ciljem: da LK postane nezavisna od vlasti, da joj vlast ne bude gazda, već uvaženi partner, a da se lični interesi podrede profesiji.

Zašto onda nismo svedoci potpunog preokreta?
Iz dva vrlo konkretna razloga:
-zbog zakasnele organizacije i
-zbog svesne trgovine u finišu.

Prvo, lekari su u ovu bitku na nivou cele Srbije ušli kasno i nedovoljno organizovano za mašineriju koja ih je sačekala. Dokaz za to je Vojvodina.Tamo gde se krenulo na vreme, sistemski i temeljno, nezavisni lekari su odneli apsolutnu i čistu pobedu, toliko veliku da su usred Skupštine raširili baner „Studenti pobeđuju“.

Ali centralna LKS se sastavlja iz pet regiona. Zbog zakasnele akcije u unutrašnjosti i taktičke konspiracije, tri regije su izgubljene (uz Niš koji je pod ozbiljnom sumnjom za izbornu krađu i stvar je već na sudu).

Drugi, bolniji razlog je ono što kolege opravdano nazivaju „beogradskom izdajom“. U pregovorima oko glavnog grada, grupa lekara koja se pre izbora klela u vernost nezavisnim kolegama, u ključnom trenutku je napravila dil sa starom strukturom i privatnim sektorom, čiji je Stanić i sam predstavnik. Profesor Nešković je otvoreno locirao taj problem, ukazavši na strah, ucene i pritiske kojima su posebno bili izloženi delegati iz privatne prakse, gde se agresivno nastojalo da se lojalnost interesnoj grupi iskoristi za očuvanje starih privilegija.

Izabrali su kontinuitet i ostanak verni starom rukovodstvu, isključivo da bi sačuvali sopstvene pozicije i deo onog milionskog budžeta.

Pa ipak, proglasiti ovo potpunim porazom bila bi velika greška koja vodi u defetizam. Jer sistem je morao da primeni sve raspoložive resurse: privatno obezbeđenje, medijski mrak, pritiske na privatni sektor i sramno gašenje mikrofona redovnim profesorima,  da bi se odbranio „za dlaku“. Kada se javnosti zabrani ulaz, a diskusija se seče na pola hronometra, to nije znak moći. To je znak paničnog straha. Oni panično beže od reči i istine.

Ova bitka nam je, na kraju krajeva, dala nešto neprocenjivo: vernu mapu terena i jasan program rada. Nije Lekarska komora juče odbranjena od „politike“, kako to njeni stari-novi upravnici tvrde kroz floskulu da „blokaderi hoće da politizuju struku“. Politika je u LK ušla odavno, kroz ćutanje, saučesništvo u medicinskom šarlatanstvu, pritiske i ugostiteljske račune. Juče je Komora zapravo odbranjena od sopstvenih lekara i sopstvene etike.

Zato ovaj dan ne treba završiti očajem. Stvari više nikada neće biti iste. Direktor je nominalno ostao isti, ali Lekarska komora više nije ista. Tekst koji prof. Nešković nije uspeo da pročita do kraja, danas je postao javni manifest i obaveza za sve koji dolaze. U Skupštini sada sedi ozbiljan broj nezavisnih, hrabrih i stručnih ljudi koji su izabrani sa ogromnim poverenjem baze i koji ne nameravaju da ćute. Oni već sada najavljuju konstantan pritisak, transparentnost i rigoroznu evaluaciju rada direktora, posle šest meseci, posle godinu dana i kad god za tim bude potrebe. To znači da se borba prvi put seli izvan apstraktnog nezadovoljstva i hodničkih razgovora direktno u same organe LK.

Ovo nije mala stvar i nije utešna nagrada. Ovo je prvi realan institucionalni prostor koji su lekari osvojili posle godina letargije. To je prostor iz kojeg će se ispravljati greške, nadoknaditi vreme i osigurati da ovo bude poslednji saziv komore formiran u mraku ućutkivanja i zakulisnih dilova. Mreže su se ogolile, imena znamo, a mehanizmi kontrole su uspostavljeni.

Bitka je tek počela. Direktor jeste ostao isti, ali Lekarska komora Srbije više nije ista.

 dr Slavica Plavšić