Te 1979. godine Sarajevo je bilo najsrećniji košarkaški grad na svetu. Bosna je kao prvi klub sa prostora bivše Jugoslavije osvojila titulu prvaka Evrope. Tog leta je u šeheru na Miljacki na ovaj svet stigao Edin Avdić. Više od svega je voleo košarku i novinarstvo. Po „papirima” je i stekao diplomu novinara, a košarku je nosio u srcu i voleo je najviše na svetu. Na vreme je uvideo da neće biti „poseban” igrač i brzo je „batalio” aktivno igranje.

Od nekih starijih kolega novinara iz rodnog grada sam za Edina čuo da je živeo na Grbavici i da je bio prava sarajevska „raja”. Biti svrstan u tu kategoriju nije bilo nimalo lako. Svi su se u Sarajevu delili na „raju” i na „papane”. To nije bila geografska odrednica nečijeg mesta rođenja. U „raju” su svrstavani pre svega dobri i čestiti ljudi, a „papane” je moj drugar iz detinjstva, književnik, Daco Džamonja davno opisao kao ljude sa sledećim karakteristima:

P – rimitivci.

A – moralni.

P – polupismeni.

A – gresivni.

N – acionalisti.

Odmah da kažem da Edina nikada nisam upoznao, a nisam sa njim ni piće popio što, inače, uvek rado činim sa dobrim ljudima. Njega sam „lično” upoznao kroz TV prenose košarkaških utakmica. Jednostavno mi je „ušao u glavu” svojim komentarima. U poslednje vreme pratio sam i njegov podkast gde je ugostio mnoge bivše i aktuelne asove sa prostora nekadašnje SFRJ.

Uvek je bio slušljiv, simpatičan, zanimljiv, originalan, tačan. Odlično je vladao „materijom”. Njegovi komentari su uvek bili suvisli. Iz prve se videlo da odlično poznaje košarku i da je igrao „plejmejkera”, a oni su uvek glavni ideolozi svega i dobrog i lošeg na terenu. Bio je „komentatorski plejmejker”, najbolji od svih. Voljen i uvažavan.

Imao je Edin u rodnom Sarajevu zagarantovan posao gde je počeo da stvara „ime”, ali kao i svaki mladi novinar željan afirmacije želeo je više i bolje. Ima li većeg izazova nego biti komentator na isključivo sportskoj televiziji. Napustio je rodni i stigao u beli grad. Radio je ono što najviše voli, komentarisao utakmice NBA i ABA lige. Iako je bio „manjinac” nije se uplašio izazova. Radio je to odlično i brzo pridobio simpatije ljubitelja „basketa”.

Sačuvao je ono što je danas najdeficitarnija osobina u novinarstvu generalno, a to je čast. Nikada nije komentarisao na način da bi ga neko voleo ili da bi se svideo navijačima, čelnicima klubova ili saveza. Govorio je iz srca, ono što misli, oseća bez obzira da li će se to nekome da dopadne. Sve se da naučiti pa tako i komentarisanje, pisanje, pevanje, heklanje, crtanje…

Čast se ne uči. Nju imaš ili nemaš. Sa njom se rađaš. Edin je tu i te kako deficitarnu osobinu imao. To ga je izdvajalo od drugih. Kakav je ko po srcu i duši to gledaoci procenjuju. Ima li većeg priznanja nego kada jednom mladom sportskom novinaru, komentatoru poslednji pozdrav stigne i iz Beograda i iz Sarajeva i iz Zagreba i iz Ljubljane. Ima li boljeg dokaza da život nije proživeo uzalud.  

Edine počivaj u miru. 

Milorad Bjelogrlić