Те 1979. године Сарајево је било најсрећнији кошаркашки град на свету. Босна је као први клуб са простора бивше Југославије освојила титулу првака Европе. Тог лета је у шехеру на Миљацки на овај свет стигао Един Авдић. Више од свега је волео кошарку и новинарство. По „папирима” је и стекао диплому новинара, а кошарку је носио у срцу и волео је највише на свету. На време је увидео да неће бити „посебан” играч и брзо је „баталио” активно играње.
Од неких старијих колега новинара из родног града сам за Едина чуо да је живео на Грбавици и да је био права сарајевска „раја”. Бити сврстан у ту категорију није било нимало лако. Сви су се у Сарајеву делили на „рају” и на „папане”. То није била географска одредница нечијег места рођења. У „рају” су сврставани пре свега добри и честити људи, а „папане” је мој другар из детињства, књижевник, Дацо Џамоња давно описао као људе са следећим карактеристима:
П – римитивци.
А – морални.
П – полуписмени.
А – гресивни.
Н – ационалисти.
Одмах да кажем да Едина никада нисам упознао, а нисам са њим ни пиће попио што, иначе, увек радо чиним са добрим људима. Њега сам „лично” упознао кроз ТВ преносе кошаркашких утакмица. Једноставно ми је „ушао у главу” својим коментарима. У последње време пратио сам и његов подкаст где је угостио многе бивше и актуелне асове са простора некадашње СФРЈ.
Увек је био слушљив, симпатичан, занимљив, оригиналан, тачан. Одлично је владао „материјом”. Његови коментари су увек били сувисли. Из прве се видело да одлично познаје кошарку и да је играо „плејмејкера”, а они су увек главни идеолози свега и доброг и лошег на терену. Био је „коментаторски плејмејкер”, најбољи од свих. Вољен и уважаван.
Имао је Един у родном Сарајеву загарантован посао где је почео да ствара „име”, али као и сваки млади новинар жељан афирмације желео је више и боље. Има ли већег изазова него бити коментатор на искључиво спортској телевизији. Напустио је родни и стигао у бели град. Радио је оно што највише воли, коментарисао утакмице НБА и АБА лиге. Иако је био „мањинац” није се уплашио изазова. Радио је то одлично и брзо придобио симпатије љубитеља „баскета”.
Сачувао је оно што је данас најдефицитарнија особина у новинарству генерално, а то је част. Никада није коментарисао на начин да би га неко волео или да би се свидео навијачима, челницима клубова или савеза. Говорио је из срца, оно што мисли, осећа без обзира да ли ће се то некоме да допадне. Све се да научити па тако и коментарисање, писање, певање, хеклање, цртање…
Част се не учи. Њу имаш или немаш. Са њом се рађаш. Един је ту и те како дефицитарну особину имао. То га је издвајало од других. Какав је ко по срцу и души то гледаоци процењују. Има ли већег признања него када једном младом спортском новинару, коментатору последњи поздрав стигне и из Београда и из Сарајева и из Загреба и из Љубљане. Има ли бољег доказа да живот није проживео узалуд.
Едине почивај у миру.
Милорад Бјелогрлић
