Хотел Москва је без сумње једна од најлепших зграда у Београду. Познате светске „фаце” Алберт Ајнштајн, Алфред Хичкок, Џек Николсон, Ричард Никсон су били гости чувеног хотела. Старији Београђани и данас радо дођу на кафу и познату посластицу „Москва шнит”. Мир, гостољубивост, љубазност су увек привлачили госте. Међутим, од краја прошлог века и Светског првенства у Француској 1998. хотел Москва је постала „бувљак” за размену сличица фудбалских протагониста фудбалског Мундијала. То се окупљају генерације колекционара који комплетирају албуме.
Ових дана испред Москве тачно код Теразијске чесме се свакодневно могу видети и млади и стари, што би се рекло од седам до 77 година. Углавном је реч о мушкој популацији, али се понекад деси да „залута” и нека припадница лепшег пола. Слично нешто се дешава и у осталим градовима Србије (Нови Сад, Ниш). Светско фудбалско првенство је ових дана доминантна тема свих спортских разговора. Викендом је гужва нешто већа јер долазе клинци из целог Београда.
Ако неко случајно туда пролази са више страна може да се чује „имам, имам, имам..” па онда „немам”. Затим следи „мењажа” сличица, али има и уцена па се понекад тражи и десет за ону која неком недостаје. Количина новца коју зарађују неки светски асови испред „Москве” не праве битну разлику као на фудбалском терену. Једино ту Мбапе нема милионску цену. Ако немаш неког „анонимца”, Меси или Јамал вреде „један за један”. Многи кажу да је управо детињство родитељ човекове личности. Све у свему место које обилује дечијом радости, а где има деце онда је ту и смех, безбрижност, весеље. У сваком случају лепо место за провод пред одлазак у школу или приликом повратка из ње.
Највише је деце, а са њима често долазе и родитељи и баке и деке који активно учествују у мењају. Скоро сви са собом имају и спискове сличица које им недостају тако да непогрешиво знају шта траже. Не мењају само деца, има ту и младих, али богами и старијих мушкараца који сакупљају сличице са жељом да попуне албум. Потписник ових редова често пролази Теразијама и те сцене ме враћају у детињство када сам и сам скупљао „Панини” сличице светских фудбалских асова и репрезентација учесница Мундијала. Овде није само реч о албуму и сличицама, већ о емоцијама.
Управо због тога сам одлично упамтио и Светско првенство у Немачкој 1974. године. Поколење југословенских педесетих и шесдесетих је имало лепо детињство пуно радости. Ишао сам у осми разред основне школе и два, три месеца пре почетка Мундијала по први пут су се појавиле самолепљиве „Панини” сличице са свим играчима и репрезентацијама. Прва љубав и први албум заборава немају. Од тада је почело да пролази време које данас чини разлику између нас. Ево, прошле су 52 године и разлика је из дана у дан све већа. Осим сличица ту си били и подаци о свим репрезентацијама, као и распоредом утакмица.
Истина и четири године раније био је „Панини” албум „Мексико 1970”, али тада нису биле самолепљиве сличице као четири године касније. Албум је имао 288 сличица које су лепљене специјалним лепком који се продавао уз албум. Зато је албум са Мундијала из Немачке који је имао званични назив „Минхен 1974” био општеприхваћен и сви клинци тог доба су били одушевљени изгледом албума и квалитетом сличица. То је тих година, памте старији, било чудо од албума.
Сећам се и данас да ми је само недостајао плавокоси халф Пољске Јержи Горгоњ и давао сам сто дупликата за њега. На крају сам га нашао и комплетирао први албум са „Панини” сличицама фудбалера. Било је и пре разних албума, али никада самолепљивих. До тада је квалитет сличица био очајан, обичан папир, боје бледе, још када би се лепиле у албум, а сви су за то користили „Охо” лепак или у то доба познати „Карбон”, биле су скоро па негледљиве.
Нису се сличице добијале само куповином или мењањем већ се могло „зарадити” и „тапкањем” или у то време јако популарном игром „слика-бело” или „пола-цело”. Сличице са којима се „тапкало” су обично биле оштећене јер се ударало дланом по њима по бетону или школској клупи, па се оне обично нису ни лепиле у албум, али „слика-бело” је била много „елегантнија” и те сличице су биле очуване па су могле у албум.
Можда неког занима шта је било са мојим попуњеним албумом са „Панини” сличицама фудбалера из 1974. године који је ових дана испред хотела „Москва” плаћан чак 250 евра. Негде у зиму 1993/94. сам се преко неких радио аматера чуо са родитељима који су били у Сарајеву где је беснео рат. Мајка ми је рекла да им је страшно хладно, да се смрзавају и питала да ли сме да наложи моје комплете „Темпа” и „СН ревије” које сам сакупљао од првог броја, као и десетак албума сличица које сам као дете попунио.
Међу албумима које сам сакупио су били и у то доба неизбежно „Животињско царство”, „Земље, градови света”, „Звезде микрофона”, али „Минхен 1974” је био јединствен јер никада раније на југословенском тржишту није било самолепљивих сличица због чега ми се дубоко и урезао у сећање. Без обзира што су ме за све те албуме везале лепе успомене, што сам уз њих старио и одрастао уз њих, шта сам друго могао да кажем него да их слободно наложи. Тако је и мој „Панини” албум са фудбалерима и репрезентацијама завршио као брикети у импровизованој пећи за ложење коју је родитељима „склепао” ујак.
Без сећања живот, али и фудбал је без прошлости. Светска фудбалска првенства су складиште сећања. Од првог „Панини” албума „Минхен 1974” пролетеше деценије и многи животи. Ништа тако безразложно брзо не пролази као време. Године се накупиле, а живот насрнуо да прође. Већ одавно играм друго животно полувреме, стигла је и пензија. Само онај горе зна да ли је Светско првенство које ускоро почиње бити последње које ћу да гледам. Истина, не са таквим жаром јер репрезентација Србија не учествује, али на младима свет остаје. Младост увек треба подржавати и та је подршка богу хвала сваки дан све већа.
Милорад Бјелогрлић
