„Онај ко не може да живи у заједници или коме ништа није потребно, јер је сам себи довољан, није део државе те је или звер или бог.”

Аристотел

Болница има исти мирис као и раскрсница у шпицу. Мешавина страха, беса и нечега што се више не зове нада, него навика на ударце. Док сам гледао како се једно, мени драго, болесно тело тихо гаси под налетима неизлечиве болести, схватио сам да канцер није само биолошка дијагноза. Канцер је метастазирао у ткиво нашег друштва. Он се очитава у бетону, у батинама, у полицијским кордонима и у хладним ковертама са прекршајним и кривичним пријавама које стижу на адресе српских студената. Све је то исти рукопис, иста агресија, тихи напад изнутра, са гасирањем^[1] и без упозорења.

Као мастер инжењер саобраћаја, годинама понављам тезу која многе у мојој струци иритира јер им квари удобну позицију технократске неутралности: саобраћај није технички систем изолован од живота. Саобраћај је огледало политике, културе, економије и односа моћи. Саобраћај је социологија у покрету. У њему се најпрецизније очитава ко има моћ, ко има простор, а ко има страх. А данас, под благословом режима Александра Вучића, саобраћајни систем у Србији је огољен до коске. Тачније, трансформисан је у хладан, прорачунат и бруталан апарат режимског насиља над сопственом децом.

Насилничка вожња напредних људи

Урбана теорија нас учи да је улица основни архитектонски простор града. Не репрезентативни тргови са стерилним споменицима, не стаклене фасаде инвеститорског урбанизма у којима се пере сумњиви капитал, већ улица, простор где се живот одвија, судара и оваплоћује. Међутим, у неолибералној и аутократској матрици која је окупирала Србију, улица је систематски редизајнирана из простора сусрета у простор доминације.

Када студенти и грађани изађу на улице да протестују против неправде, корупције и система који дословно убија људе под надстрешницама, режим не одговара дијалогом. Режим одговара саобраћајним инжењерингом силе. Прва линија одбране аутократије постаје асфалт. Улица се свесно претвара у фронт. Сведоци смо стравичних сцена где се аутомобили са затамњеним стаклима и џипови без регистрационих ознака залећу у масу младих људи који стоје на пешачким прелазима и раскрницама. То нису изоловани инциденти. То је политизација насиља и брзине.

У таквом систему, аутомобил престаје да буде превозно средство и постаје идеолошко оружје, продужена рука партијске фаланге. Ако поседујеш скуп џип и партијску књижицу, теби је простор поклоњен; ти имаш право на брзину, право на гажење. Са друге стране, тело студента на коловозу третирано је као „шум у систему”, тело која смета протоку капитала и корупције. Када возачи блиски режиму некажњено обарају младе људе на блокадама, порука је јасна: ваша тела и животи не вреде ништа. То је брутална манифестација класе која влада простором над класом која је из простора протерана.

Бирократија пендрека

„Јесте ли ви при свести? Умијте се леденом водом. Узмите негде. Има ’ладне воде колико хоћете. Не морате на извор да идете. Из чесме узмите. Умијте се мало. Протрљајте очи. Избаците крмеље. Шта вам је, људи?”^[2]

Александар Вучић

Насиље режима није увек физичко, оно не подразумева увек директан ударац хаубе у колено студента. Оно је много перфидније. Режим Александра Вучића је саобраћајно право претворио у бирократски логор за пацификацију побуне.

Након сваког протеста, на адресе студената и грађана масовно стижу прекршајни налози због „ометања саобраћаја”, „кретања по коловозу на месту где има тротоар” и томе слично. Какав циничан, одвратан заокрет саобраћајне струке! Саобраћајна полиција, која иначе жмури на дивљање бахатих џипова по улицама наших градова, одједном постаје хируршки прецизна када треба лоцирати и казнити двадесетогодишњака који је подигао глас против неправде.

Овде на сцену ступа оно што Емил Диркем назива аномијом^[3], поремећеним друштвеним поретком који је изгубио меру и етички ауторитет. Закон се не примењује да би заштитио слабијег, већ да би га економски и психички исцрпео. Казна од „десет” хиљада динара за студента у Србији није обичан папир; то је егзистенцијални ударац. То је порука: „Седи код куће, буди непокретан, мотај каблове за страног инвеститора и ћути”. То је покушај производње „капиталистичке ропске свести” кроз систем саобраћајне контроле.

Саобраћајна полиција која саставља те пријаве, која обезбеђује видео-надзор са „паметних камера” да би режим ловио сопствену младост, а крије снимке са наплатних рампи када страдају обични грађани, свесни је саучесник у режимској репресији. То је хладна техничка наука одвојена од људскости, која постаје обично оруђе моћи у рукама режима.

Да саобраћајна полиција не брани закон већ искључиво партијски поредак, најбоље се види на периферији, тамо где изван светала престонице тиња огољени локални терор. У мом родном Бору, граду који је систематски жртвован и притиснут еколошком неправдом, саобраћајна полиција је током изборног дана свесно и кукавички одбила да реагује на пријаве грађана. Док је борским улицама дивљала моторизована банда двоточкаша и четвороточкаша, већином без икаквих регистрационих ознака, саобраћајци су окретали главу, јер је та банда имала јасну логистику и базу лоцирану директно испред просторија Српске напредне странке и Безбедносно-информативне агенције у Бору.

Један од врхунаца тог инжењеринга силе догодио се током блокаде једне борске раскрснице. Полиција је у почетку професионално и безбедно регулисала саобраћај, да би се затим, на миг нечије невидљиве командне палице, напрасно повукла и свесно пустила возила директно на окупљене грађане. Када је тај маневар сабио преплашене Боране на пешачки прелаз како би спасили живе главе, саобраћајна полиција је волшебно била ту, не да казни возаче који су угрозили животе пешака, већ да тим истим Боранима пише прекршајне пријаве под изговором да су „користили мобилни телефон на пешачком прелазу”. То је та наказна, улична примена аномије: простор се намерно претвара у зону животне опасности, да би се потом жртве казниле због инстинкта за самоодржањем.

Дакле, полиција у Србији не брани закон, већ чува границе ограђеног резервата моћи у Пионирском парку где се под благословом режима спајају пендрек, криминал и естрадни кич. У тој тачки пуца свака илузија о правној држави: док обичан студент постаје државни непријатељ због корака на пешачком прелазу, полиција стоји раме уз раме са наоружаним људима под фантомкама, штитећи урбану енклаву у којој владају контроверзни бизнисмени, батинаши и ликови са робијашким стажом који су поносно изабрали да „буду керови”^[4] система да не би били иза решетака. То је та дубока и структурна етика Ћациленда. То је простор отет од народа и предат корумпираној елити, где се радници јавних и комуналних предузећа злоупотребљавају као живи штит и декорација режимског неукуса, док званични органи реда служе као приватно обезбеђење те парадржавне олигархије. Ово је само један у низу доказа да у условима урбане неправде репресија увек има задатак да сачува привилегије оних на врху, а да уништи и понизи свакога ко се дрзне да затражи слободу.

Одбацивање неутралности

Како би за свако непочинство извршили контролу штете, са одређених телевизија и подкаста нас бомбардују лажном академском неутралношћу. Осећам дубоки презир према тој салонској и стерилној позицији појединих професора и интелектуалаца који са висине посматрају политику, цртају графиконе и пишу стратегије за 2035. годину, док им студенти крваре на асфалту испред факултета. Неутралност у условима системског угњетавања није ништа друго него стајање на страну џелата.

Саобраћај у Србији је небезбедан и насилан не зато што смо „некултурни”, већ зато што живимо у систему који производи несигурност, агресију и понижење као друштвену норму. Када медији са националном фреквенцијом свакодневно врше понижење јавног простора својим урлањем, претњама и цртањем мете на челу сваке мислеће особе, улица почиње само да копира тај тон. Саобраћај је наставак те радикалске медијске сцене, само без цензуре и монтаже. Сво то насиље из телевизијских студија ослобођа се на раскрсницама и блокадама.

Зато су протести студената на улицама, између осталог, суштинска борба за просторну правду. То је Лефевровско „право на град”^[5] у свом најчистијем и најтрагичнијем облику; право да се крећеш без страха, право да улица буде место сусрета и слободе, а не платформа за демонстрацију режимске силе. Наша деца, наши студенти, данас су у позицији пешака кога је систем свесно гурнуо на маргину.

Заробљени у непокретности

Србија је данас земља заробљена у непокретности ума и тела. Док се хвалимо брзим пругама, националним стадионима и километрима новог ауто-пута који служе само за богаћење режимске клике, у бази друштва се одвија тиха ликвидација људскости. Ми смо званично први у Европи по броју смртно страдалих у саобраћају на милион становника. То није статистика, то је кланица. То је цена нашег лажног напретка.

И на крају, ово не пишем из перспективе посматрача, већ сведока. Пишем из беса који се скупља у човеку када види како жандармерија и режимски батинаши вуку студенте по коловозу, док се саобраћајни стручњаци баве оптимизацијом семафорских циклуса. Искрено, боли ме уво за ваш циклус на семафору ако он служи само да пропусти полицијску марицу!

Студенти који блокирају саобраћајне артерије не чине то из хира. То је њихов једини преостали крик, њихов мали герилски напад на логику аутократије. Ако им одузмете право да зауставе саобраћај, одузели сте им право да постоје. Јер у земљи у којој су институције мртве, улица је једино преостало место где се истина може гласно изговорити.

Упркос батинама, упркос прекршајним и кривичним пријавама, упркос џиповима који их свакодневно газе на блокадама, у тим младим људима још увек има живота. Има гнева. Има пркоса. Има наде. Наша дужност, дужност струке која није продала душу и дужност овог друштва, јесте да не допустимо да ту младост прегази камион режимске корупције. Морамо остати на улици, у ципелама оних који ходају споро, свесни да без правде у простору нема и никада неће бити безбедности у кретању.

Игор Велић, мастер инж. саобраћаја

Фусноте

 ^[1]Гасирати (се) – реч са двоструким значењем. У контексту саобраћаја (који се користи у овом тексту) односи се на агресивно, неодговорно и прекомерно притискање папучице гаса и насилничку вожњу, често са намером демонстрације моћи или застрашивања. У сленгу (често присутном у музици попут хип-хопа/трепа) термин значи снажно бодрити себе или друге, преувеличавати сопствени успех, важност или провокативно пумпати атмосферу, односно хвалисати се (енгл. то хyпе или то флеx). Термин на метафоричком нивоу спаја материјалну и социјалну моћ.

^[2] Јована Алексић, „Тражили да ухапсе човека који је на хауби возио демонстранта, Вучић рекао да се умију леденом водом. Сада му је адвокат приредио хладан туш”, 2. децембар 2024, хттпс://нова.рс/ (приступ 23. 5. 2026).

^[3] Диркемова аномија означава стање друштва у коме су друштвене норме ослабљене, нејасне или престају да важе, услед чега појединци губе оријентацију о границама дозвољеног понашања; закони и правила могу формално постојати, али немају стварну снагу обавезивања, па друштво више не успева да обузда људске тежње, жеље и понашања. Према Диркему, аномија се најчешће јавља у периодима наглих друштвених промена, економских криза и слабљења институција, када долази до раскорака између онога што друштво обећава и онога што реално омогућава, а њене последице су пораст девијантног понашања, насиља, социјалне дезоријентације и аномичног самоубиства, при чему узрок проблема није у моралном посрнућу појединца, већ у поремећеном друштвеном поретку који је изгубио меру, границе и ауторитет.

^[4] О становницима Ћациленда најбоље говори изјава Павла Бихалија, лидера организације Левијатан: „Ја сам пас, кер, кер, брате. Мене то није срамота да кажем. Зато што сам радио ствари у животу где сам уцењен да морам да будем кер. Могу да будем кер или да будем на робији. Ја ћу, сложићеш се, пре да будем кер.”

„Ја сам кер, јер сам радио ствари због којих сам уцењен. Могу да будем кер или да будем на робији“: Објављен снимак разговора где Павле Бихали признаје да је на повоцу и кидише искључиво по команди, 14. децембар 2025, хттпс://нова.рс/ (приступ 23. 5. 2026).

^[5]Анри Лефевр, француски филозоф, уводи концепт „права на град”, не као пуко уставно право, већ као револуционарни крик и захтев за коренитим преображајем друштвених односа у простору. Лефевр поставља кључну тезу: простор није неутрална посуда у коју накнадно смештамо људе и објекте, већ је он друштвени производ. У капиталистичком систему, простор се свесно производи тако да служи акумулацији капитала, профиту и репродукцији моћи владајуће класе, чиме се обичан човек систематски маргинализују и протерују са улица. У контексту савремене Србије и режимског насиља, Лефеврово концептуализовање простора добија своју најбруталнију потврду. Када студенти и грађани блокирају саобраћајнице, они заправо врше лефевровски чин присвајања простора. Они улицу, коју је режим пројектовао искључиво као транзитну траку за проток робе и капитала (где машина има апсолутни примат над телом пешака), поново претварају у политички простор, у место сусрета и отпора. Режимски одговор пендрецима, прекршајним пријавама и уличним батинашима није ништа друго него насилни покушај одбране капиталистичке продукције простора, где улица мора остати неми слуга поретка, а грађани сведени на атомизоване, преплашене и непокретне поданике.