„Блажени сте кад вас нагрде и успрогоне и набеде сваким злом лажући мене ради.”1
(Матеј 5, 11)
У рударству, јаловиште је место где се одлаже материјал који нема вредност. Јаловиште је простор за одлагање нуспроизвода процеса припреме минералних сировина. То је оно што преостане када се из утробе земље исцеди бакар, злато, профит. То су милиони тона ситно смрвљеног камена, муља и хемијских остатака. Једном речју, отров који не рађа ништа. Јаловиште је споменик ономе што смо одбацили да бисмо добили сјај злата и бакра.
У новинарству, таблоиди су идентична појава. Они су јаловиште јавног говора. То је нуспроизвод политичке и економске експлоатације друштва.
Шта је таблоид? То није новина. То је алат за експлоатацију најнижих људских нагона. Њихова сврха није информисање, већ екстракција пажње кроз производњу страха, мржње и срамоте. Као што рударска компанија не брине о пејзажу који оставља иза себе, тако ни таблоидни уредник не брине о уништеним животима. Циљ је једноставан: профит кроз контаминацију. Таблоидно новинарство је индустрија која претвара човекову приватност, част и достигнућа у јаловину, остављајући за собом пустош. То је вид медијског загађења који, попут сумпор-диоксида не познаје границе и не бира жртве.
Таблоиди су филтрат онога најгорег у нама, упакован у наслове који вриште. Они су депонија на којој се свесно одлажу лажи, клевете и увреде како би се „очистио” пут за пролазак капитала и моћи.
Топионица духа
Бор је град екстрема. Овде је земља прекопана, а ваздух тежак. Наша јаловишта су опипљива; она су део наше топографије. Али, постоји једна суптилнија веза. Таблоиди су загађивачи који функционишу по истом принципу као и топионица без филтера.
Загађење у Бору је видљиво. Видите га на лишћу које жути у јуну, на фасадама које се љуште, у онколошким картонима наших комшија. Али таблоидно загађење је опасније јер је невидљиво док не постане терминално.
Филтери у медијима се зову „етички кодекс” и „јавни интерес”. Када се ти филтери искључе ради већег профита или политичке користи, добијамо облак токсичних информација који прекрива град. Таблоиди су депоније на које се избацују лажи да би се сакрила истина о стварном стању друштва. Они су димна завеса која нас спречава да видимо дубину сопствене егзистенцијалне беде. Док ми удишемо њихове наслове, они ископавају наше животе, тражећи било шта што могу да продају као скандал.
Таблоиди су места где морална хигијена престаје да постоји. Као што јаловиште загађује подземне воде, тако таблоиди загађују подсвест народа. Они нормализују ненормално. Они претварају човека у мету, а мету у крпу.
Таблоиди су болест јавног простора. Они су индустрија сумње, фабрика етикета и машина за производњу лажи. Њихов производ није информација већ компромитација: хит, наслов, шок. Њихова сврха се не мери истином, већ кликом; њихов циљ није да објасне већ да униште; њихов метод није истраживање већ понижавање. Таблоид је медиј који живи од разарања туђег угледа, и онда га, као отровни муљ, баца низ јавни канал да би загађење потрајало. А ти отпадци круже даље, таложе се у колективном сећању и затрпавају оно што је истина и достојанство.
Ако је топионица срце индустрије, таблоиди су њена издувна цев. Они избацују токсичне честице у етар, знајући да ће се оне таложити у мозговима људи, полако, невидљиво, док се ткиво заједнице не претвори у беживотну масу.
Рударско јаловиште је физички доказ исте логике. У Бору, јаловиште је место где се из земље избацује то што је некад било вредно, а остаје само отров, прашина, тешки метали. То је брдо загађења која убија вегетацију, здравље, тишину. Јаловиште не пита коме припада земља, кога ће оставити без ваздуха и воде. Оно је индустријски отпад који се шири ветром, који се таложи на прозорима и у плућима људи.
Када покушам да објасним ову паралелу, не желим да поетизујем трагедију, већ да укажем на механизам: таблоиди су друштвена јаловина; они су медијска депонија која трује репутације, везе, егзистенције.
Таблоид и јаловиште имају исти телесни учинак на заједницу. Јаловиште ће затрпати природу. Таблоид ће затрпати ваше име у претраживачу, избости вас насловом, убити могућност да комшија, родитељ вашег ученика, колега или послодавац види другачију и искривљени страну ваше приче. Обоје вас остављају без живота, један у земљи, други у односима. Обоје шире невидљиве честице које се таложе и чекају нове плиме и осеке.
Судар са таблоидном машинеријом
„Избави ме од насиља људског, а ја ћу чувати заповести твоје.”2
(Псалм 119, 134)
Постоји тренутак када инжењер престане да посматра систем и постане његова жртва. Пре извесног времена, ја сам постао тачка на мапи њиховог јаловишта. На сајту „Новости”, под насловом који вришти, моје име је бачено у блато. Линк ка том тексту није само дигитална адреса; то је локација мог медијског стрељања.
Онда да будем непосредан: на суду сам добио таблоиде који су покушли да ме затрпају управо таквом јаловином. Чланак је тврдио да сам „наркоман”, „склон опасном понашању”, „да дрогиран возим у супротном смеру”, и „да сам ангажован на еколошким пројектима”. Тај текст је био заснован на инсинуацијама, на гласовима напредних људи из „Ћациленд света”3, на лажима и клеветама уместо на доказима и чињеницама.
У Бору, граду где се сви познајемо по надимку и по томе ко су нам родитељи, таква вест путује брже од звука. Она стиже до мојих послодаваца пре него што ја стигнем на посао. Она стиже до мојих пријатеља, моје фамилије, до људи који су ми веровали. То није само писање; то је покушај поништавања.4 То је покушај брисања човека из професионалног и друштвеног регистра. То је покушај уништавања егзистенције.
Оптужба да си „наркоман” у малој средини је пресуда без суда. То је етикета која се лепи на чело и коју ни један деманти не може потпуно да опере. У малом граду, као што је Бор, гласине су попут прашине с јаловишта: једном подигнуте, спуштају се свуда. Био сам предмет подсмеха, сумње и друштвене изолације коју изазива само системски линч.
Да ли је то било случајно? Нимало. Био је то план: дискредитовати, маргинализовати, онемогућити, поништити. Новости су тај текст објавиле и тиме га пустиле у етар; након тога ми је преостало правно средство и борба за истину.
Мој посао је рад са младима, предајем теоријску обуку у ауто-школи. Радим с људима који ме гледају у очи сваки дан, који ми поверавају своје прве вожње и прве страхове. Када таблоиди пласирају лаж, примарни удар пада управо на моју професију: родитељ који прочита наслов престане да верује предавачу свог детета; послодавац који види текст преиспитује уговор; пријатељ који сумња одлаже руку помоћи.
У малом граду то значи губитак кредибилитета без икаквог процеса. Мој професионални рад с младима, мој однос према безбедности, постаје колатерална штета политичког и медијског насиља. То је крађа будућности: узмете неку особу која ради с младима и у потпуности нарушите поверење које је неопходно за едукацију. Зато ме је такав напад погодио и лично, професионално и егзистенцијално.
Да ли уопште нешто значи то што сам их добио на суду? Правда је, у облику судског папира, стигла. Али судски папир не мирише на победу; он мирише на горчину. Таблоиди плате казну, то је за њих само трошак пословања, још једна ставка у буџету за јаловину. А моје име? Моје име остаје у Гоогле претрази, повезано са речима и делима које никада нису биле моје. То је канцер који оставља ожиљке на професионалном ткиву.
Победа на суду је била морална и процедурална сатисфакција, али није обрисала талог који је остао. Судска пресуда не враћа прво шапутање, не брише исписане речи из туђих меморија. Правда је успорени процес; таблоиди су, супротно томе, муњевити: они испаљују оптужбу, док истина, као деконтаминациони тим, долази касније и скупље. Победити на суду значи добити формалну рехабилитацију; то не значи да је град престао да шапуће. Не значи да неће бити нових наслова сутра, који ће се прелити преко нечијег имена. Зато сам писао и писао о томе јер је искуство понижења постало део шире приче о томе шта медијско насиље ради заједници.
Политичари као погонско гориво таблоидног јаловишта
Ово медијско насиље није изоловано. Оно има свог диригента. Свакодневне клевете које долазе са највиших државних инстанци су гориво за ово јаловиште.
Оно чега се бојим није само мој случај. То је шири систем који ради на томе да се појединац осрамоти а потом га оставља самог, као да је то законска, па чак и морална казна. Реторика моћи и легитимизација насиља одозго производе ефекте на улицама: људи се туку, хапсе, малтретирају, и газе на протестима и блокадама. Медијска демонизација не остаје у тексту; она слаби емпатију, распирује осуду, даје допуштење за насиље.
Не може се занемарити улога званичног дискурса. Када политички лидери режима говоре о студентима као „усташама”, „терористима”, „издајницима” и „страним плаћеницима”, па чак и када то изговори неко са места председника Републике, талас се прелива кроз медије и улицу. Тако се постављају параметри новог друштвеног модела. Те етикете постају дозвола: ако је неко „издајник”, онда је оправдано насиље над њим; ако је „страни плаћеник”, тада је оправдано оспоравање његовог рада и легитимитета. Таблоиди лове у тој води. А цена је туђа егзистенција. Јавна реч и јавни простор утичу на понашање у граду: улица само репродукује тон који стигне с екрана.
Деконтаминација
Да будем јасан: медијско клеветање и политичка реторика нису апстрактни појмови, они имају конкретне последице. Људи бивају хапшени и пребијани јер су означени у тексту. Таблоиди често раде као катализатор: они дефинишу непријатеље, па други делују према тој дефиницији. То није мит, то је документована реалност.
Колико је ово далеко отишло? До тачке где су економски интереси, политичка манипулација и медијска сензационализација спојени у једну индустрију разарања.
Док у Бору рударска компанија мења рељеф и брак између људи и природе, таблоиди мењају рељеф друштвеног поверења. На једном месту се топи руда, на другом се топи репутација. У оба случаја остаје талог: прашина и загађење. И оба захтевају деконтаминацију. Али деконтаминација је дуг и скуп процес: захтева институције, независне медије, солидарност, правну заштиту и промену социјално-економског модела у коме живимо. Судски преседан против једне лажи не брише стотине шапутања. Зато је наш посао да објашњавамо како тачна информација и друштвена одговорност треба да изгледају.
Шта предлажем? Не нужно патентирани програм, али принцип: прво, јавна одговорност медија, не као формална реторика већ као пракса. Таблоиди који злоупотребљавају право на информацију морају бити санкционисани не симболично, већ на начин да не могу поново ширити исту јаловину. Друго, децентрализација извора информација: кад постоје локалне заједнице у којима се људи међусобно познају и које имају алате да проверавају чињенице, талог не може да се тако лако задржи. Треће, инсистирање на школовању младих у медијској писмености, да не прихватају наслов као истину. И коначно, солидарност међу професионалцима: када колега добије ударац таблоида, морамо стати уз њега јавно, политички и правно.
Али не желим да завршим само апелом. Ово је и лична прича, и морална обавеза. Ако су таблоиди јаловиште људских судбина, онда је наш посао да чистимо тај муљ, да посадимо дрво на месту где су они бацили прашину. Јер где год се људи супротставе неправди, било на улици, у судници, у учионици, ту постоји могућност обнове.
Таблоидно новинарство је загађење јавног простора; оно је друштвени отпад који мора бити третиран хитно и ефикасно. Повратак достојанства тражи истину, али и поступке који спречавају нову контаминацију. Ако смо заиста град који жели да преживи, а не само да се жали, морамо одбацити логику јаловишта.
Чекајући васкрсење достојанства
Таблоидно јаловиште ће расти све док ми будемо пристајали да будемо потрошачи њиховог отпада. Бор ће остати сив све док не почнемо да чистимо и ваздух и јавни простор.
Као што у саобраћајном инжењерству тражимо решења за одрживу мобилност, тако у друштву морамо тражити решења за одрживо достојанство. То значи одбијање лажи. То значи солидарност са онима који су етикетирани. То значи разумети да је сваки напад на појединца заправо напад на читав град, на саму идеју заједнице.
Моја борба на суду против таблоида била је моја лична саобраћајна незгода у којој сам одлучио да не останем само број у статистици. Таблоиди су прешли у моју траку. Покушали су фронтални судар. Преживео сам. Нисам хтео да будем још једна жртва поред пута коју су прегазили и наставили даље ка следећем скандалу. Желео сам да покажем да се у Бору, испод овог загађења, још увек крије кичма.
Игор Велић, мастер инж. саобраћаја
Референце
[1]Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић.
2 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић.
3 Такозвани „Ћациленд (такође се користе и изрази: Ћацистан, шаторско насеље, нехигијенско насеље Ћациленд)”, је колоквијално-сатирични израз који означава конкретан урбани простор (Пионирски парк и простор испред Народне скупштине у Београду) као и шири симбол друштвеног поретка у коме доминирају криминализоване елите и неукус. У том смислу, „Ћациленд” је више од физичке локације: то је резерват привилегованих, место где се окупљају контроверзни бизнисмени, политичари, естрадне звезде, нарко дилери, осуђени робијаши за најтежа кривична дела, батинаши, навијачи и њихова свита, да би демонстрирали моћ, богатство и „стил” који је лишен културе, али пун репресије и политичке силе. То је простор који је настао као одговор власти на студентске протесте. У почетку је био ограђен бољикавом жицом и тракторима. У њему се могу видети припадници полиције и људи наоружани са фантомка како стоје заједно. Овај појам критички описује урбану енклаву у којој су искључени обични грађани и у ком се радничка класа (корисници центра за социјални рад, радници јавних и комуналних предузећа итд.) злоупотребљава од стране власти, док простор обликују интереси владајућег режима, без јавне контроле, транспарентности или одговорности. О становницима овог насеља најбоље говори изјава Павла Бихалија, лидера организације „Левијатан”: „Ја сам пас, кер, кер брате. Мене то није срамота да кажем. Зато што сам радио ствари у животу где сам уцењен да морам да будем кер. Могу да будем кер или да будем на робији. Ја ћу, сложићеш се, пре да будем кер”.
4Кенселовање(од енгл. цанцел цултуре – култура отказивања/поништавања) означава скуп друштвених и медијских пракси којима се појединац или група јавно дискредитују, стигматизују и симболички искључују из професионалног, друштвеног или јавног живота, најчешће без правичног поступка и дијалога. Кенселовање се остварује путем јавних оптужби, етикетирања, медијских кампања, бојкота, притиска на послодавце и институције, са циљем поништавања угледа, делегитимизације рада и угрожавања егзистенције. У ауторитарним и хибридним режимима овај феномен поприма облик системског медијског насиља, где таблоиди и политички актери делују координисано, користећи клевету као средство друштвене контроле и дисциплиновања непослушних појединаца.
