„Blaženi ste kad vas nagrde i usprogone i nabede svakim zlom lažući mene radi.”1
(Matej 5, 11)
U rudarstvu, jalovište je mesto gde se odlaže materijal koji nema vrednost. Jalovište je prostor za odlaganje nusproizvoda procesa pripreme mineralnih sirovina. To je ono što preostane kada se iz utrobe zemlje iscedi bakar, zlato, profit. To su milioni tona sitno smrvljenog kamena, mulja i hemijskih ostataka. Jednom rečju, otrov koji ne rađa ništa. Jalovište je spomenik onome što smo odbacili da bismo dobili sjaj zlata i bakra.
U novinarstvu, tabloidi su identična pojava. Oni su jalovište javnog govora. To je nusproizvod političke i ekonomske eksploatacije društva.
Šta je tabloid? To nije novina. To je alat za eksploataciju najnižih ljudskih nagona. Njihova svrha nije informisanje, već ekstrakcija pažnje kroz proizvodnju straha, mržnje i sramote. Kao što rudarska kompanija ne brine o pejzažu koji ostavlja iza sebe, tako ni tabloidni urednik ne brine o uništenim životima. Cilj je jednostavan: profit kroz kontaminaciju. Tabloidno novinarstvo je industrija koja pretvara čovekovu privatnost, čast i dostignuća u jalovinu, ostavljajući za sobom pustoš. To je vid medijskog zagađenja koji, poput sumpor-dioksida ne poznaje granice i ne bira žrtve.
Tabloidi su filtrat onoga najgoreg u nama, upakovan u naslove koji vrište. Oni su deponija na kojoj se svesno odlažu laži, klevete i uvrede kako bi se „očistio” put za prolazak kapitala i moći.
Topionica duha
Bor je grad ekstrema. Ovde je zemlja prekopana, a vazduh težak. Naša jalovišta su opipljiva; ona su deo naše topografije. Ali, postoji jedna suptilnija veza. Tabloidi su zagađivači koji funkcionišu po istom principu kao i topionica bez filtera.
Zagađenje u Boru je vidljivo. Vidite ga na lišću koje žuti u junu, na fasadama koje se ljušte, u onkološkim kartonima naših komšija. Ali tabloidno zagađenje je opasnije jer je nevidljivo dok ne postane terminalno.
Filteri u medijima se zovu „etički kodeks” i „javni interes”. Kada se ti filteri isključe radi većeg profita ili političke koristi, dobijamo oblak toksičnih informacija koji prekriva grad. Tabloidi su deponije na koje se izbacuju laži da bi se sakrila istina o stvarnom stanju društva. Oni su dimna zavesa koja nas sprečava da vidimo dubinu sopstvene egzistencijalne bede. Dok mi udišemo njihove naslove, oni iskopavaju naše živote, tražeći bilo šta što mogu da prodaju kao skandal.
Tabloidi su mesta gde moralna higijena prestaje da postoji. Kao što jalovište zagađuje podzemne vode, tako tabloidi zagađuju podsvest naroda. Oni normalizuju nenormalno. Oni pretvaraju čoveka u metu, a metu u krpu.
Tabloidi su bolest javnog prostora. Oni su industrija sumnje, fabrika etiketa i mašina za proizvodnju laži. Njihov proizvod nije informacija već kompromitacija: hit, naslov, šok. Njihova svrha se ne meri istinom, već klikom; njihov cilj nije da objasne već da unište; njihov metod nije istraživanje već ponižavanje. Tabloid je medij koji živi od razaranja tuđeg ugleda, i onda ga, kao otrovni mulj, baca niz javni kanal da bi zagađenje potrajalo. A ti otpadci kruže dalje, talože se u kolektivnom sećanju i zatrpavaju ono što je istina i dostojanstvo.
Ako je topionica srce industrije, tabloidi su njena izduvna cev. Oni izbacuju toksične čestice u etar, znajući da će se one taložiti u mozgovima ljudi, polako, nevidljivo, dok se tkivo zajednice ne pretvori u beživotnu masu.
Rudarsko jalovište je fizički dokaz iste logike. U Boru, jalovište je mesto gde se iz zemlje izbacuje to što je nekad bilo vredno, a ostaje samo otrov, prašina, teški metali. To je brdo zagađenja koja ubija vegetaciju, zdravlje, tišinu. Jalovište ne pita kome pripada zemlja, koga će ostaviti bez vazduha i vode. Ono je industrijski otpad koji se širi vetrom, koji se taloži na prozorima i u plućima ljudi.
Kada pokušam da objasnim ovu paralelu, ne želim da poetizujem tragediju, već da ukažem na mehanizam: tabloidi su društvena jalovina; oni su medijska deponija koja truje reputacije, veze, egzistencije.
Tabloid i jalovište imaju isti telesni učinak na zajednicu. Jalovište će zatrpati prirodu. Tabloid će zatrpati vaše ime u pretraživaču, izbosti vas naslovom, ubiti mogućnost da komšija, roditelj vašeg učenika, kolega ili poslodavac vidi drugačiju i iskrivljeni stranu vaše priče. Oboje vas ostavljaju bez života, jedan u zemlji, drugi u odnosima. Oboje šire nevidljive čestice koje se talože i čekaju nove plime i oseke.
Sudar sa tabloidnom mašinerijom
„Izbavi me od nasilja ljudskog, a ja ću čuvati zapovesti tvoje.”2
(Psalm 119, 134)
Postoji trenutak kada inženjer prestane da posmatra sistem i postane njegova žrtva. Pre izvesnog vremena, ja sam postao tačka na mapi njihovog jalovišta. Na sajtu „Novosti”, pod naslovom koji vrišti, moje ime je bačeno u blato. Link ka tom tekstu nije samo digitalna adresa; to je lokacija mog medijskog streljanja.
Onda da budem neposredan: na sudu sam dobio tabloide koji su pokušli da me zatrpaju upravo takvom jalovinom. Članak je tvrdio da sam „narkoman”, „sklon opasnom ponašanju”, „da drogiran vozim u suprotnom smeru”, i „da sam angažovan na ekološkim projektima”. Taj tekst je bio zasnovan na insinuacijama, na glasovima naprednih ljudi iz „Ćacilend sveta”3, na lažima i klevetama umesto na dokazima i činjenicama.
U Boru, gradu gde se svi poznajemo po nadimku i po tome ko su nam roditelji, takva vest putuje brže od zvuka. Ona stiže do mojih poslodavaca pre nego što ja stignem na posao. Ona stiže do mojih prijatelja, moje familije, do ljudi koji su mi verovali. To nije samo pisanje; to je pokušaj poništavanja.4 To je pokušaj brisanja čoveka iz profesionalnog i društvenog registra. To je pokušaj uništavanja egzistencije.
Optužba da si „narkoman” u maloj sredini je presuda bez suda. To je etiketa koja se lepi na čelo i koju ni jedan demanti ne može potpuno da opere. U malom gradu, kao što je Bor, glasine su poput prašine s jalovišta: jednom podignute, spuštaju se svuda. Bio sam predmet podsmeha, sumnje i društvene izolacije koju izaziva samo sistemski linč.
Da li je to bilo slučajno? Nimalo. Bio je to plan: diskreditovati, marginalizovati, onemogućiti, poništiti. Novosti su taj tekst objavile i time ga pustile u etar; nakon toga mi je preostalo pravno sredstvo i borba za istinu.
Moj posao je rad sa mladima, predajem teorijsku obuku u auto-školi. Radim s ljudima koji me gledaju u oči svaki dan, koji mi poveravaju svoje prve vožnje i prve strahove. Kada tabloidi plasiraju laž, primarni udar pada upravo na moju profesiju: roditelj koji pročita naslov prestane da veruje predavaču svog deteta; poslodavac koji vidi tekst preispituje ugovor; prijatelj koji sumnja odlaže ruku pomoći.
U malom gradu to znači gubitak kredibiliteta bez ikakvog procesa. Moj profesionalni rad s mladima, moj odnos prema bezbednosti, postaje kolateralna šteta političkog i medijskog nasilja. To je krađa budućnosti: uzmete neku osobu koja radi s mladima i u potpunosti narušite poverenje koje je neophodno za edukaciju. Zato me je takav napad pogodio i lično, profesionalno i egzistencijalno.
Da li uopšte nešto znači to što sam ih dobio na sudu? Pravda je, u obliku sudskog papira, stigla. Ali sudski papir ne miriše na pobedu; on miriše na gorčinu. Tabloidi plate kaznu, to je za njih samo trošak poslovanja, još jedna stavka u budžetu za jalovinu. A moje ime? Moje ime ostaje u Google pretrazi, povezano sa rečima i delima koje nikada nisu bile moje. To je kancer koji ostavlja ožiljke na profesionalnom tkivu.
Pobeda na sudu je bila moralna i proceduralna satisfakcija, ali nije obrisala talog koji je ostao. Sudska presuda ne vraća prvo šaputanje, ne briše ispisane reči iz tuđih memorija. Pravda je usporeni proces; tabloidi su, suprotno tome, munjeviti: oni ispaljuju optužbu, dok istina, kao dekontaminacioni tim, dolazi kasnije i skuplje. Pobediti na sudu znači dobiti formalnu rehabilitaciju; to ne znači da je grad prestao da šapuće. Ne znači da neće biti novih naslova sutra, koji će se preliti preko nečijeg imena. Zato sam pisao i pisao o tome jer je iskustvo poniženja postalo deo šire priče o tome šta medijsko nasilje radi zajednici.
Političari kao pogonsko gorivo tabloidnog jalovišta
Ovo medijsko nasilje nije izolovano. Ono ima svog dirigenta. Svakodnevne klevete koje dolaze sa najviših državnih instanci su gorivo za ovo jalovište.
Ono čega se bojim nije samo moj slučaj. To je širi sistem koji radi na tome da se pojedinac osramoti a potom ga ostavlja samog, kao da je to zakonska, pa čak i moralna kazna. Retorika moći i legitimizacija nasilja odozgo proizvode efekte na ulicama: ljudi se tuku, hapse, maltretiraju, i gaze na protestima i blokadama. Medijska demonizacija ne ostaje u tekstu; ona slabi empatiju, raspiruje osudu, daje dopuštenje za nasilje.
Ne može se zanemariti uloga zvaničnog diskursa. Kada politički lideri režima govore o studentima kao „ustašama”, „teroristima”, „izdajnicima” i „stranim plaćenicima”, pa čak i kada to izgovori neko sa mesta predsednika Republike, talas se preliva kroz medije i ulicu. Tako se postavljaju parametri novog društvenog modela. Te etikete postaju dozvola: ako je neko „izdajnik”, onda je opravdano nasilje nad njim; ako je „strani plaćenik”, tada je opravdano osporavanje njegovog rada i legitimiteta. Tabloidi love u toj vodi. A cena je tuđa egzistencija. Javna reč i javni prostor utiču na ponašanje u gradu: ulica samo reprodukuje ton koji stigne s ekrana.
Dekontaminacija
Da budem jasan: medijsko klevetanje i politička retorika nisu apstraktni pojmovi, oni imaju konkretne posledice. Ljudi bivaju hapšeni i prebijani jer su označeni u tekstu. Tabloidi često rade kao katalizator: oni definišu neprijatelje, pa drugi deluju prema toj definiciji. To nije mit, to je dokumentovana realnost.
Koliko je ovo daleko otišlo? Do tačke gde su ekonomski interesi, politička manipulacija i medijska senzacionalizacija spojeni u jednu industriju razaranja.
Dok u Boru rudarska kompanija menja reljef i brak između ljudi i prirode, tabloidi menjaju reljef društvenog poverenja. Na jednom mestu se topi ruda, na drugom se topi reputacija. U oba slučaja ostaje talog: prašina i zagađenje. I oba zahtevaju dekontaminaciju. Ali dekontaminacija je dug i skup proces: zahteva institucije, nezavisne medije, solidarnost, pravnu zaštitu i promenu socijalno-ekonomskog modela u kome živimo. Sudski presedan protiv jedne laži ne briše stotine šaputanja. Zato je naš posao da objašnjavamo kako tačna informacija i društvena odgovornost treba da izgledaju.
Šta predlažem? Ne nužno patentirani program, ali princip: prvo, javna odgovornost medija, ne kao formalna retorika već kao praksa. Tabloidi koji zloupotrebljavaju pravo na informaciju moraju biti sankcionisani ne simbolično, već na način da ne mogu ponovo širiti istu jalovinu. Drugo, decentralizacija izvora informacija: kad postoje lokalne zajednice u kojima se ljudi međusobno poznaju i koje imaju alate da proveravaju činjenice, talog ne može da se tako lako zadrži. Treće, insistiranje na školovanju mladih u medijskoj pismenosti, da ne prihvataju naslov kao istinu. I konačno, solidarnost među profesionalcima: kada kolega dobije udarac tabloida, moramo stati uz njega javno, politički i pravno.
Ali ne želim da završim samo apelom. Ovo je i lična priča, i moralna obaveza. Ako su tabloidi jalovište ljudskih sudbina, onda je naš posao da čistimo taj mulj, da posadimo drvo na mestu gde su oni bacili prašinu. Jer gde god se ljudi suprotstave nepravdi, bilo na ulici, u sudnici, u učionici, tu postoji mogućnost obnove.
Tabloidno novinarstvo je zagađenje javnog prostora; ono je društveni otpad koji mora biti tretiran hitno i efikasno. Povratak dostojanstva traži istinu, ali i postupke koji sprečavaju novu kontaminaciju. Ako smo zaista grad koji želi da preživi, a ne samo da se žali, moramo odbaciti logiku jalovišta.
Čekajući vaskrsenje dostojanstva
Tabloidno jalovište će rasti sve dok mi budemo pristajali da budemo potrošači njihovog otpada. Bor će ostati siv sve dok ne počnemo da čistimo i vazduh i javni prostor.
Kao što u saobraćajnom inženjerstvu tražimo rešenja za održivu mobilnost, tako u društvu moramo tražiti rešenja za održivo dostojanstvo. To znači odbijanje laži. To znači solidarnost sa onima koji su etiketirani. To znači razumeti da je svaki napad na pojedinca zapravo napad na čitav grad, na samu ideju zajednice.
Moja borba na sudu protiv tabloida bila je moja lična saobraćajna nezgoda u kojoj sam odlučio da ne ostanem samo broj u statistici. Tabloidi su prešli u moju traku. Pokušali su frontalni sudar. Preživeo sam. Nisam hteo da budem još jedna žrtva pored puta koju su pregazili i nastavili dalje ka sledećem skandalu. Želeo sam da pokažem da se u Boru, ispod ovog zagađenja, još uvek krije kičma.
Igor Velić, master inž. saobraćaja
Reference
[1]Novi srpski prevod: Stari zavet: Prof. dr Dragan Milin i Novi zavet: Prof. dr Emilijan Čarnić.
2 Novi srpski prevod: Stari zavet: Prof. dr Dragan Milin i Novi zavet: Prof. dr Emilijan Čarnić.
3 Takozvani „Ćacilend (takođe se koriste i izrazi: Ćacistan, šatorsko naselje, nehigijensko naselje Ćacilend)”, je kolokvijalno-satirični izraz koji označava konkretan urbani prostor (Pionirski park i prostor ispred Narodne skupštine u Beogradu) kao i širi simbol društvenog poretka u kome dominiraju kriminalizovane elite i neukus. U tom smislu, „Ćacilend” je više od fizičke lokacije: to je rezervat privilegovanih, mesto gde se okupljaju kontroverzni biznismeni, političari, estradne zvezde, narko dileri, osuđeni robijaši za najteža krivična dela, batinaši, navijači i njihova svita, da bi demonstrirali moć, bogatstvo i „stil” koji je lišen kulture, ali pun represije i političke sile. To je prostor koji je nastao kao odgovor vlasti na studentske proteste. U početku je bio ograđen boljikavom žicom i traktorima. U njemu se mogu videti pripadnici policije i ljudi naoružani sa fantomka kako stoje zajedno. Ovaj pojam kritički opisuje urbanu enklavu u kojoj su isključeni obični građani i u kom se radnička klasa (korisnici centra za socijalni rad, radnici javnih i komunalnih preduzeća itd.) zloupotrebljava od strane vlasti, dok prostor oblikuju interesi vladajućeg režima, bez javne kontrole, transparentnosti ili odgovornosti. O stanovnicima ovog naselja najbolje govori izjava Pavla Bihalija, lidera organizacije „Levijatan”: „Ja sam pas, ker, ker brate. Mene to nije sramota da kažem. Zato što sam radio stvari u životu gde sam ucenjen da moram da budem ker. Mogu da budem ker ili da budem na robiji. Ja ću, složićeš se, pre da budem ker”.
4Kenselovanje(od engl. cancel culture – kultura otkazivanja/poništavanja) označava skup društvenih i medijskih praksi kojima se pojedinac ili grupa javno diskredituju, stigmatizuju i simbolički isključuju iz profesionalnog, društvenog ili javnog života, najčešće bez pravičnog postupka i dijaloga. Kenselovanje se ostvaruje putem javnih optužbi, etiketiranja, medijskih kampanja, bojkota, pritiska na poslodavce i institucije, sa ciljem poništavanja ugleda, delegitimizacije rada i ugrožavanja egzistencije. U autoritarnim i hibridnim režimima ovaj fenomen poprima oblik sistemskog medijskog nasilja, gde tabloidi i politički akteri deluju koordinisano, koristeći klevetu kao sredstvo društvene kontrole i disciplinovanja neposlušnih pojedinaca.
