Пао је снег у Мајданпеку. Ништа необично. Леденице, горњак, све покрио. Ништа необично. Нема струје четир дана, и ноћи. Стандардно. Грејања нема, све под контролом, нормално. Зову грађани, пиште деца. Па сузе су лековите.
Зовите председника општине. Нема га, није дошао из Милановца. Да није заглављен? Није, каже телефонска централа. Оставите податке, јавиће се кад стигне.
Дошла струја. Браво, три пут ура!!! За кога? За председника? За кога? За Поповића! За кога? За Вучића, он га поставио. Браво!!! БРАВО!!!
Извините, ја сам онколошки пацијент, имам седам банке, и немам грејање. Председник није стигао, јавиће се кад стигне. Први, други, трећи дан, нико се не јавља. Људи покуповали смедеревце, али немају ко да им дотера на девети, осми, седми. А дрва, на терасу .
Јер ту председник Поп? Није он Поп. Знам, полицајац био, сад инвалидски. Па јер хоћеш да ти инвалид цепа дрва, рече секретарица и спусти.
Пуштај струју, док њу имамо. Ја немам ни за лекове, а камоли за струју. И ја, и ја!!!
Е, јесте стока, председник је жив, у Доњем Милановцу одмара. И он пије лекове? Јел има паре? Има, има, не брините. Важно је да он има, а за мене, није важно, кад нисам учио школу за пандура, овај председника. Тттттутттууу, прекиде се веза.
Синиша Стојчић
