Један од људи, који су оставили неизбрисив траг у култури на простору бивше Југославије, јесте Богдан Богдановић. Био је архитекта, умјетник, писац, политичар, градоначелник Београда у периоду од 1982 до 1986.године.
Заиста, ако би се за неког могло рећи да је прави Београђанин, онда је то Богдановић. Београђанин, у смислу свега онога што се некад замишљало, урбанитета, мултикултуралности, отворености према Западу, посебно његовим андерграунд понудама и уопште алтернативи.
Богдан Богановић је познат од почетка деведесетих као ,,другосрбијанац“, назив за групу људи различитих профила, а који су су се супростављали режиму Слободана Милошевића. Пошто је био жестоко ,,отрован“, трпио је брзо последице, па је морао да напусти земљу и оде у Аустрију, у Беч.
Оно што је значајно за Богдана Богдановића, јесте што је конструисао велики број споменика широм бивше Југославије, а најпознатији је Камени цвијет у Јасеновцу, посвећен жртвама фашизма у НДХ. Многи су овај споменик оспоравали као неподесан, мени лично, врло је упечатљив. Цвијет, који стоји високо, као поштовање свим жртвама режима НДХ. Пошто су Срби у НДХ највише страдали, методама тешког мучења, овај цвијет је нама дјеци рођеној пред крај комунизма остао као симбол тешког и мучног страдања Срба, али и свих осталих народа, наравно.
Оно што је интересантно, јесте, политичко дјеловање архитекте овога симбола, можда најпознатијег симбола страдања Срба. Оптужен као издајник, напустио земљу попут неких других интелуектуалаца, а Богдан је изабрао Беч. Баш тај вишевјековни центар културе и умјетности. Многи од споменика, који је конструисао овај велики умјетник је био уништен од различитих страна, па и од оних које је бранио и због којих је ишао у изгнаство под старе дане.
Интересантна је породична историја овог правог Београђанина, оног чији, епитет носи значење Хабзбурга, Беча, Запада. Слично, као и судбине породица Радомира Константиновића, чији је отац био чувени правник Михаило Константиновић, један од првих утемељивача Српског грађанског законика, Боре Ћосића, чија је породица припадала богатим ,, буржујима“, чију је послератну ситуацију описао у свом најпознатијем дјелу “Улога моје породице у свјетској револуцији“. После неколико деценија од објављивања књиге познати босанско-херцеговачки и хрватски писац Миљенко Јерговић се питао, како Ћосића комунистичка власт није осудила на дугогодишњу робију због овог романа.
Богдан Богдановић је спадао почетком деведесетих у крајњу либералну љевицу, окупљену око “Београдског круга“, заједно са већ поменутим Радомиром Константиновићом, који се заједно са Латинком Перовић, сматра оцем “друге Србије“, а његова женска колегеница, мајком исте, Бором Ћосићем, Филипом Давидом, Мирком Ковачем, Иваном Чоловићем и другим. Они су били први бедем одбране грађанске Србије, која је после наставила свој пут кроз разна невладина удружења, књижевнике, независне интелектуалце. Али, без обзира на сва оспоравање од стране српске деснице, Богдановић је толико допринио на нечујан умјетнички начин меморијалу српског страдања, као и страдања осталих народа са њима, како ниједан десничар није.
Камени цвијет, без обзира на сва оспоравања је први симбол када помислимо на Јасеновац и страдање Срба у Другом свјетском рату.
Слагали се или не слагали, Срби као и сваки други народ треба да скупи и најмањи допринос свог интелектуалца, а Богдан Богдановић је дао своју “главицу лука“, како каже Достојевски у свом роману “Браћа Карамазови“.
Милош Лалатовић
