После спектакуларне отмице председника Венецуеле изведене у режији Американаца, једина особа на свету која се осетила директно угроженом и нестварно преплашеном био је Александар Вучић. Сазвао је одмах хитну седницу Савета за националну безбедност што се нигде, ни у једној држави, није догодило, осим у Србији. Таква реакција подразумевала би некакав жесток одговор Трампу и Америци, али то је изостало и слушали смо као и досад Вучићеве жалопојке о сопственој угрожености.
Да ли га је чињеница, што Мадурови Ћацији слично организовани попут Вучићевих, нису пружили никакав отпор, док су им одводили председника, додатно уплашила или је у питању истрага око софтвера преко кога су из Србије намештани избори у Америци, тешко је утврдити. У сваком случају, панични страх који нису могли данима скрити ни његови најближи сарадници захватио је не само Вучића већ и његово нагомилано легло.
Па, ипак, успели смо чути, да уколико Трамп и Америка нападну Гренланд да Србија неће улазити у рат. Онако одсечно како то само уме преплашени Мадуро из Чипуљића. Тиме је, може се слободно рећи одахнуо коначно цео свет, па и сам Трамп. Јер замислите те панике да су којим случајем Србија и њен изабрани Ћаци заузели другачији став. Тешко је утврдити каква би све еуфорија завладала у Вучићевим таблоидима са све насловима “Бранићемо Гренланд до последњег Србина” или “Уводимо обавезни војни рок да би одбранили Ескиме”… Покренули би сигурно и још неиспоручене рафале, а чланицама Европске уније, по ко зна који пут доказали, како опредељени чврсто стојимо на европском путу и да наша светиња нису више Косово и Метохија већ муком стечене границе ЕУ.
Свет је, дакле, делимично одахнуо, јер Србија овог пута неће бранити Европу од завојевача. Али, зато је, становништо Србије остало згрожено и прилично узнемирено јавним обележавањем Божића у редакцији Информера, где су осим врховног Ћација присуствовали сви његови послушници из владе, али и из странке. СРС или СНС, свеједно. Овог пута на себи нису имали Трампове мајице, нити су истицали билборде са његовим ликом.
Зато смо могли чути како Вучић кука и запева да никада није поседовао Скај телефон и да никад није разговарао преко њега, али да у то никога више не може убедити. Можда да су му некако шапнули да је у питању апликација, а не врста телефона, али ко ће се још тиме бавити у Информеру.
Лет изнад кукавичјег гнезда је одличан филм који између осталог осликава живот у лудници, док прослава Божића у Информеру показује шта се догађа кад пацијенти овладају свим сегментима једног друштва у распадању. Не зна се шта је страшније, оно што говоре или како се понашају. Њима је природно да се забављају певајући са осуђеним убицама. Као што им је природно да о безбедности нехигијенског Ћациленда, њиховог острва слободе и одбране достојанства Србије, брину осуђени силоватељи и то мушкараца.
У каквом је Србија озбиљном проблему сцене прославе Божића у редакцији Информера најбоље говоре. Још више у ком правцу ћемо наставити да тонемо ако и даље будемо дозволили да нам пацијенти и робијаши одређују меру слободе, правде и демократије.
Врховни Ћаци уместо да Божић прославља са својом породицом, како и доликује сваком домаћину и оном ко иоле држи до вере и традиције, он је изабрао редакцију Информера, где је покушавао да објасни успешност политике коју води, наводећи јачање војске као приоритет и изградњу челичног ракетног штита над Србијом попут оног Израелског. Сасвим реално у тренутку док нисмо у стању снег да очистимо са улица.
Озарена и усхићена лица оних који су већ више пута проглашени шампионима објављених лажи, добили су још једном потврду да уживајући заштиту оног који је изворна снага сваке подвале и изговорене неистине, могу овако до миле воље. Уосталом, како би другачије сазнали које прасе више воли Шешељ и како је Дачићева баба, по његовим тврдњама, побегла са осморо деце за Шиптара, уз извињење лажног војводе Бериши да су то били тада неки други Шиптари… Врхунац и уједно доказ да дно у Србији, нажалост, нема границу, је да се уз четничку песму коју пева осуђени убица, раздрагано весели са војводом од зарђале кашике председница Народне скупштине Ана Брнабић. ЛГБТ заједница може коначно да буде поносна, јер су чак и Шешеља прихватили као свог.
То може само у режији Александра Вучића и његове екипе из Информера. Читавом скупу недостајао је само још Порфирије, па да стекну комплетан легитимитет. Лет изнад кукавичјег гнезда је само филм. Оно што ми гледамо сервирано из кухиње врховног Ћација је наша стварност. Ако нисмо у стању као људи с тим да се изборимо и зауставимо Мадура из Чипуљића који представља необичну мешавину Калигуле и Нерона, онда више не би смели да постојимо као народ.
Размислите о томе док још имамо колико толико времена. Докажимо да нико некажњено не може више понижавати и уништавати Србију.
Срђан Шкоро
