Нема сумње да актуелна опозиција у Србији нема ни јединства ни организоване снаге ни ауторитета у јавности да предводи политичке промене и победи актуелну власт. Све то што је неопходно за успех, и много више од тога, има Студентски покрет и зато сви они који искрено желе смену садашње власти треба све своје личне и страначке интересе да ставе у други план и подрже оне који једини имају шансу, а то су студенти. Против њих власт никако нема решење нити функционишу уобичајене режимске методе компромитације примењене на опозицију. Ту, дакле, нема дилеме кога подржати. Дилеме постоје само када је у питању Студентска изборна листа и тичу се њеног састава и будућих потеза оних који ће добити посланички мандат а можда и власт у име Студентског покрета и на њиховим леђима.
Да ли Студентски покрет треба да застане, размисли и промени критеријум за избор кандидата за народне посланике на Студентској изборној листи за наступајуће ванредне или редовне парламентарне изборе?
Да ли је ипак боље да кандидати буду сами студенти који су беспрекорно изнели ову борбу до сада, а не да се на њиховим плећима промовише било ко други?
Како да, ако то не промене, својим избором кандидата који нису из студентских редова не поделе већ уједину Србију око себе?
Да ли је потребно условљавати будуће народне посланике да се јавно обавежу да се након овог прелазног скупштинског мандата неће бавити политиком или то треба да важи само за чланове будуће прелазне Владе нестраначких стручњака?
Како да Студентски покрет исконтролише будуће народне посланике и чланове Владе да не солирају и студентску изборну победу над актуелном влашћу којој се надамо не претворе у одскочну даску за личне интересе?
Да ли је и то аргумент да је боље да они сами буду кандидати за народне посланике и контролори сопствене судбине, а не да је предају било коме другоме у руке?
Да ли је то можда једини начин да контролишу будућу прелазну Владу која ће самим тим бити лако смењива ако не ради оно што јој је Студентски покрет задао као задатак?
Како да коначно Курта не замени Мурту? Како да и Курту и Мурту пошаљемо у политичку пензију? Како да обезбедимо нормалан политички и сваки други живот у Србији? И зашто смо дошли у ситуацију да ово стратешко и далекосежно питање морају да решавају млади људи?
Они који су за ових годину дана величанствено предводили Србију у моралном и политичком устанку против режимског зла знаће и да направе Изборну листу како треба. Како год да је направе биће боља од било чега што актуелна опозиција може да понуди. Јер да је опозиција ваљала и да је умела да се уједини и организује, она би предводила антирежимски фронт и до сада сменила Вучићеву власт. Пошто за то није била способна или има другу врсту договора са влашћу – отпада!
Најсмешнија је хистерија како режимских тако и опозиционих ботова о томе како се не зна ко ће бити на Студентској изборној листи и који ће бити њен програм, упркос томе што су Студенти у блокади у више наврата изашли са јасним програмом повратка државе народу и на разним својим догађајима истакли бројне говорнике који се слободно могу сматрати потенцијалним кандидатима, а многи су то и потврдили. Не знамо унапред изборне листе ни других политичких опција власти и опозиције, па се око тога нико не буни. Притом, мање-више знамо ко су њихови кандидати који су у оптицају и ту ништа ни ново ни вредно нема да се чује. То су све испричане и истрошене приче и људи. Једина новост на српској политичкој сцени је Студентска изборна листа. Чак и ако остане на снази њихова одлука да се лично не кандидују, чиме су већ показали свима да се у овој друштвено-политичкој борби не воде личним интересима, Изборна листа коју ће они подржати је најозбиљнији противкандидат владајућем режиму. У том случају их само непрестано треба подсећати да се чувају од кандидата који би делили опозициони народ, који гурају личне приче а не заједничке, који нису тимски играчи и не схватају да су следећи избори референдум за смену власти, а тек други који дођу политичка утакмица са различим идеолошким програмима. То је још један од аргумената зашто вреди размислити да ли је боље да студенти сами себе кандидују а не друге, јер нико други боље од њих не може да испуни понуђене критеријуме надидеолошког јединства и фокусираности на суштинске промене.
Било како било, а верујемо да ће они који су до сада све урадили како треба знати и да овај посао са Изборном листом приведу крају на најбољи начин, Студентски покрет је догађај године 2025. и највећа нада Србије у 2026. и годинама које долазе. Јер је српској политичкој сцени, али не само њој него и читавом нашем друштву по дубини, неопходна смена генерација, да најбољи млади људи остану у нашој земљи и преузму разне друштвене одговорности, да се заустави зачарани круг вечно истих политичара на власти и у опозицији, да се промешају карте, нешто промени, да се зауставе монополи на бављење политиком, да се подмлади Србија на свим нивоима, да завлада нови систем вредности који ће донети нови људи јер су стари рекли све што су имали и урадили све што су знали.
Разуме се да немам илузија да ће много нових људи бити спремно да се укључи и помогне да Србија изађе из актуелне кризе и да се држава уреди. Млади имају ту врсту идеализма, храбрости и луцидности да се са тим ухвате у коштац и да из својих редова изнедре нове политичаре. Многи стари политичари ће неизбежно остати ту, неки на корист а неки на штету општег добра, али надам се да свакако више неће моћи да монополишу и манипулишу политичку сцену као до сада. Пробали смо све са досадашњим политичарима и није ишло. Не видим нити један једини разлог зашто не бисмо пробали са неким новим, посебно када се ради о младим људима који су се доказали у најтежим условима, свима нам вратили веру, љубав и наду, и који могу да нас поведу путем истинске духовне и државне обнове.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
