Виктор Орбан је 1990. године започео професионалну политичку каријеру као „соршевац“. У геополитичкој сфери залагао се за евроатлантизам подвучен (полу)рософобијом; у домену унутрашње политике био је, макар номинално, на наглашено „либералним“ позицијама.

Да ли из прагматизма – како би се разликовао од тада преовлађујућих сорошеваца на мађарској политичкој сцени и народу који је у многоме имао другачија очекивања него заговорници ЛГБТ и сличних агенди, понудио оно што жели те тако повећао себи шансу да дође на власт – или услед искрене разочарености у оно што ће ускоро јавно оценити као штетни антинационални и антитрадиционални курс, променио је идеолошки оквир пред крај 20. века.

То се није десило радикално већ еволутивно, па је у свом првом премијерском мандату 1998-2002. био на позицијама, како се то каже, десног центра, од економске политике до постепеног враћања националним вредностима. Зато је током другог а дугог раздобља своје владавине, од 2010. до 2026, интензивно кренуо суверенистичким и националним курсем.

Александар Вучић је имао супротан развојни пут. Политичку каријеру започиње 1993. године као изразити националиста. То је номинално и остао до 2008. године, када постаје тј. „реформисани радикал“, односно напредњак. Од тада (а вероватно тајно и пре тога) повезује се са западним и израелским службама, породицом Сорош, картелима заинтересованим за унапређење политичких веза те спремних да инвестирају у оне који се боре да дођу на власт а делују им перспективно.

Показало се да поменути фактори који су играли на њега, нису погрешили. Као део СНС екипе Алек се пење на врх српске државне пирамиде 2012. Онда власт убрзано концентрише у својим рукама, маргинализујући конкуренте из редова напредњачког „братства“, од тадашњег председника Томислава Николића па наниже. Већ паралелно са тим почиње да испоручује оно што је обећао као компензацију за подршку коју је добио.

У наредном периоду, иако не преко ноћи, Вучић и Орбан успостављају блиску сарадњу. Како је то било могуће? Шта је спојило бившег сорошевца који је постао националиста, са екс националистом а новопеченим сорошевцем, спремним да продаје државне интересе?

Одговор је прост: политички и лични утилитаризам.

Вучић се и даље претварао (што реторички и даље чини без обзира на почињена велеиздајничка недела) да је патриота, јер само тако је могао да превари већинску, национално оријентисану Србију. Анационални „жути“ нису могли да предају север Косова окупаторима јер нису имали патриотски кредибилитет. Алек је имао капацитет да то уради јер је у очима многих био „прикривени“ националиста (као вара Запад док се прави да са њим шурује).

Да би одрађивао посао који је НАТО силама био најважнији, а то је „легализација“ њиховог вишеслојног гажења међународног права (у које се Брисел и даље лицемерно куне) –агресије из 1999. године и потом вишефазне отмице Косова тј. дела суверене државе – толерисано му је да се позерски прави да је русофил и суверениста. Ваљда, по принципу „да се Власи не сете“, дозвољен му је стерилни „ура патриотизам“.  

Без обзира што је Алек без Косова трула „национална“ јабука, Обрану је одговарало да са њим развија сарадњу. У окружењу, са изузетком Роберта Фица од 2012. до 2018. и поново од 2023, и није имао баш много релевантних суверенистичких партнера. Отуда, и Вучић – који је од својих геополитичких ментора, док не заврши косовски задатак, добио маневарски простор да се претвара да је националиста и партнер Москве, односно Пекинга – Орбану је био користан сарадник. На то су се надовезали и разни уносни сумњиви послови којима је Алек изразито склон, а ни Виктор на њих није гадљив.

Толико о стубовима вишегодишње „љубави“ актуелног српског председника и одлазећег мађарског премијера. Сада је време да експлицитно кажем оно шта је суштина овог текста: неоснована су радовања оних који мисле да Орбанов пораз сам по себи трасира пут за Вучићев слом!

Вучић није исто што и Обран и то добро знају они који су рушили последњег. То је недавно и отворено рекао пољски министар задужен за обавештајне службе, Томаш Шемоњак, који је одбио да у исти кош стави српског председника и тадашњег мађарског премијера, јер први није уистину савезник Русије (и што је много горе од тога, није ни патриота своје земље) а други јесте. Када политичар који је наглашено на евроатлантским и русофобним позицијама то каже, ствари су јасне!

Александар без Косова је сорошевски тројански коњ па нема разлога да се брине да ће на њега стварно ударити озбиљни играчи који су упорно радили против Орбана (то ће чинити само неупућена ЕУ боранија). Још није обавио све поверене задатке – мало што и сам тајно кочи свој посао да не би скратио рок трајања, делом јер се стварно боји да га не провале и даље верни патриотски бирачи – од заокруживања признања Косова до унапређења односа са НАТО по шведском моделу пре званичног учлањења  те земље у наведени пакт (већ пре тога је оперативно скоро па била његов део, што је план за Србију).

Несхватљиво је да то не разуме немали део српске патриотске јавности те се олако радује Орбановом поразу зато што је био у добрим односима са Вучићем (другачије стоје ствари за медијском, политичком и НВО анти-Србијом, која логично поступа тј. кроз мржњу према поменутом мађарском премијеру испољава своју универзалну одбојност према свему националном).

Људи, то је обична политичка мимикрија, зар стварно мислите да је Алек без Косова суверениста и националиста? И да су он и Обран искрено друговали? Није тако.  Вучић је, понављам то, сорошевски велеиздајник са дна каце, и брзо ће добити појас за спашавање од својих иностраних господара. Мало ће реда ради да се препуцава са Петером Маџаром, и онда ником ништа. Путуј Србијо у пропаст на челу са Ацом Анти-Србином!

Евроатлантска форсирана акција рушења Виктора, неће бити препакована и настављена против Алека. Он је и даље користан слуга, само геополитички положај Србије постаје још тежи, штавише много тежи, а Вучић добија нове изговоре за чињење по нас штеточинских националних уступака. То је болна реалност и томе национална Србија мора да буде спремна да се упорно, много озбиљније него до сада, супротставља, а не да се сумануто радује ономе што јој погоршава положај.

У мери у којој се анти-Србија весели због Орбановог пораза, ми морамо да се мобилишемо јер ће битка брзо бити интензивирана, али не тзв. западних „либерала“ и „демократа“ против Вучића, већ удружених домаћих и страних сореошеваца и евроатлантиста против српског народа. При томе су „наши“ идејни следбеници Ђерђа Сороша организовани у више колона, од оне владајуће до разних опозиционих, како отворених тако и сакривених иза скоро па узурпираног студентског покрета (што је посебно опасно)!

Циљ им је да уз помоћ Вучића и његових пројектованих „опонената“ евроатлантског усмерења, окончају окупацију Србије те њен народ претворе у НАТО топовско месо против Русије, док би упоредо била зацементирана отмица Косова и централизована Босна и Херцеговина на уштрб права Републике Српске! Да ли ћемо то дозволити?

Драгомир Анђелковић