Био једном један државни секретар у Министарству правде који је још о Богојављењу те, по многоме симптоматичне, 2020. године (корона, нелегално ванредно стање, бојкот избори без кампање и изборна листа „Унсерен Киндер – дие Зукунфт дурцх АВ“), предлагао да се мења Устав Србије како би правосуђе добило „екстерну контролу“, јер су „судство и тужилаштво постали неодговорна грана власти и затворени систем који води рачуна само о себи“. У прилог своме предлогу навео је пример Француске у којој, како је рекао, судство и није грана власти већ „ауторитет“, и где судије и тужиоце поставља председник државе, па се, ето, досетио да би и „председник Вучић могао да поставља судије“.

Јербо, ко шиша Устав који прокламује начело поделе власти на законодавну, извршну и судску?!

Била и једна посланица Ес-ен-еса која је, у Народној скупштини Србије, 2022, предложила „да дамо мандат нашем председнику да влада доживотно“.

Има и дан-данас једна министарка за јавну управу и локалну самоуправу која, упркос извршној судској пресуди и одавно истеклим законским роковима, не дозвољава нове изборе у Зајечару, пошто није сигурна да би их њена владајућа коалиција добила.

Има један судија Уставног суда Србије који јавно сматра да, када је реч о ингеренцијама председника Републике, није важно шта су по Уставу његова овлашћења, већ колико је гласова добио на последњим изборима, те да је већи проблем од кршења начела поделе власти то што су се „судска власт и тужилаштво отргнули од извршне и политичке власти“.

Тај човек који, као судија известилац, већ две године, у својој фиоци, под кључем, „држи изборну вољу грађана“ са избора 2023, пре неки месец је, као награду за властито рушење Устава, добио и функцију председника тог „врховног чувара и контролора уставности и законитости“.

А парламент нам је, као највише уставотворно, задонодавно и представничко тело, још од друге половине новембра 2024, под државним ударом који је извршила Поглавичина Тајница за специјалне операције лично.

Докле смо, у међувремену, стигли?

Влада је, пре неку недељу, под окриљем јавног мрака, укинула транспарентност процеса израде и усвајања закона, уредби, стратегија и програма, тако што је изменила уредбе о анализи ефеката прописа и уредбе о методологији израде докумената јавних политика. Паралелно је укинула и функционалан систем интерне контроле, важан за доказивање политичке одговорности министара за предлагање, а Владе и Народне скупштине за усвајање лоших прописа и неспроводивих стратегија и програма.

Почела је, иза закључаних врата, нејавна (!?) „јавна расправа“ о Нацрту измена Закона о унутрашњим пословима.

У данима када се са Филозофског у Нишу „отцепљују“ три департмана да би се прикључили „Факултету за српске студије“ у оснивању; у недељама када Црква најављује формирање „свог“ универзитета, министар за јавна улагања, без пардона, изваљује: „Не уписујте децу на блокадерске факултете, јер ће вам их вратити као што су вратили ову девојку из Шапца, у ковчегу.“

А министар за информисање додатно потпаљује: „Студенти (млади) нису свесни да тамо она полиција има право да их бије и да их убије“…

На Васкрс по старом календару пао „старији брат“ Орбан Виктор, а председница српског парламента под државним ударом заказала седницу нелегалне и нелегитимне Скупштине…

Па, да наставимо онда тамо где смо стали у тексту “Да ли је Србија из аутократије закорачила у диктатуру?” (23.3.2026).

Танка је “линија што спаја и раздваја” самовладу од диктатуре. У оба случаја реч је о концентрацији власти у рукама једног вође и најужег му круга управљача, у нашем примеру, плутократа.

Разлика је само у томе што у аутократији још постоје, какве – такве, формалне демократске институције (избори, парламент, судови…), док диктаторски режим све мање робује и самој форми, тј. не бива више ограничен никаквим институционалним оквирима, попут устава, закона, обичаја и сличних “тривијалности”.

И некадашњи аутократа Слободан Милошевић озбиљно је, крајем деведесетих година, додуше у ванредним околностима, у време избијања првих већих сукоба на Косову и Метохији и, непосредно пре НАТО агресије на Србију, испипавао могућности преласка у диктатуру.

Као ледену освету академској заједници због кључне улоге студената у тромесечним грађанским протестима, у зиму 1996/97, тројна коалиција СПС – СРС – ЈУЛ сервирала је, поткрај маја 1998, ригидни Закон о универзитетима, познат по надимку „Шешељев закон“.

Циљ је био потпуно укидање аутономије и одстрањивање режиму „непослушних елемената“ са универзитета, а „држава“ је себи узурпирала право да она одлучује о степену академске аутономије. Влада је добила овлашћење да, по својој вољи и мери, поставља чланове управљачких структура на универзитетима, укључив и ректоре и декане. Обрачун са слободномислећим наставницима одвијао се преко натурања обавезе потписивања нових закона о раду, па је, због одбијања да потпишу овај папир, само са Универзитета у Београду избачено 200 наставника и сарадника, а многи су суспендовани. Факултете су преплавили у црно одевени наоружани ликови, полиција и параполиција, који су застрашивали, претресали, па чак и физички малтретирали студенте и наставнике.

Остаће упамћено да је, у дану када је закон усвајан, тадашњи други човек радикала, а потоњи председник Србије Томислав Николић изјавио је да „није завршио факултет зато што није ваљао (претходни) Закон о универзитету“.

Потом је, 20. октобра 1998. године, усвојен и једнако ригидан, „Шешељ – Вучићев“ Закон о информисању (претходила му је Владина Уредба о цензури) чији је циљ био да се, драконским новчаним казнама, финансијски изнуре и убију медији који су се супротстављали режиму.

Страх од од укидања аутономије универзитета, опет се пробудио када је недавно обнародовано да је Влада на чијем је челу професор Медицинског факултета Ђуро Мацут формирала Радну групу за високо образовање, са два задатка: да анализира тренутни рад универзитета и предложи нове облике „одрживог” финансирања и да изради Нацрт закона о високом образовању, што је Ректорски колегијум УБ протумачио као извесно „финансирање приватних универзитета из буџета, долазак страних универзитета без акредитација, смене декана и постављање управа од стране власти”.

У међувремену, са образложењем да истражује смрт студенткиње Милице Живковић, полиција је упала на Филолошки факултет и у Ректорат УБ, и тиме и практично нарушила аутономију универзитета.

. . .

Нашу власт ЕУ мониторинзи и даље, сврставају у „хибридне” или “нелибералне” режиме, у „аутократизоване системе“, у режиме „компетитивног ауторитаризма“ или „спин диктатуре“, што би значило да некакав привид политичког плурализма постоји, да се избори, додуше уз „нефер услове“, одржавају, да и опозиција, каква-таква, не само да учествује на изборима него и у раду нелегалног парламента, да некакви нејаки медији егзистирају, да ни репресија није досегнула ниво „чистих“ диктатура…

Све је, тако гледано, на танкој жици између самодржавља и диктатуре.

Хајде зато да се подсетимо како су немачки нацоналсоцијалисти намакнули чак двотрећинску већину потребну за легално и легитимно увођење диктатуре, тј. за изгласавање Закона о овлашћењу („Закон за отклањање патње народа и Рајха“; „Закон о поправљању стања народа и државе“, „Гесетз зур Бехебунг дер Нот вон Волк унд Реицх“, скраћено: „Ермäцхтигунгсгесетз“), иако су, само тридесетак дана пре тога, имали тек релативну већину за изгласавање своје владе.

О томе, у књизи „Настанак Трећег Рајха“ (Пенгуин, 2005), Ричард Еванс бележи: Није да је било сасвим „без отпора“. Нацисти су на изборима, 5. марта 1933, освојили само 288 од 647 мандата (44 одсто), а уз подршку коалиционих партнера тек 52,52 одсто места, што је много мање од потребне супервећине од две трећине за измену устава. Зато су се нацисти ослонили на комбинацију мита, претњи и репресије да би, међу опозиционим посланицима, напабирчили довољно гласова за усвајање Закона о овлашћењу. Гласање је било 444-94, а 109 посланика је било одсутно. Сви социјалдемократи који су били присутни гласали су против Закона о овлашћењу, док су сви присутни чланови других партија гласали за. Вођа СПД-а Ото Велс одржао је тада чувени говор, директно се обраћајући канцелару Хитлеру: „Можете да узмете наше животе и нашу слободу, али не и нашу част; ми смо беспомоћни, али не и без части!“.

Што се тиче 109 одсутних, сви осим двојице били су социјалдемократи или комунисти који су били притворени према Декрету о пожару у Рајхстагу, који је издао председник Паул вон Хинденбург након „Паљења Рајхстага“ и који је суштински поништио грађанска и политичка права противника нациста. Иако су комунисти освојили 81 мандат на изборима 5. марта, није им било дозвољено да заузму та места, већина њих била је затворена, као и 26 социјалдемократа који су били у притвору или у егзилу.

Одсутност 109 посланика, значило је да Рајхстаг није имао потребан кворум од 432 члана (две трећине) за усвајање уставних измена, али нацисти једноставно нису рачунали 81 место које би припадало комунистима, смањујући праг на 378 и дајући им кворум. Према том тумачењу, стога им је било потребно тек 359 гласова за усвајање Закона о овлашћењу.

. . .

Председник фон Хинденбург је, 13. марта 1933, донео уредбу о оснивању Министарства Рајха за народно просветљење и пропаганду. Новопостављени министар др Јозеф Гебелс (претходно разочаран тиме што је извисио за место министра културе и образовања) је овако објаснио свој посао: „Министарство има задатак да у Немачкој спроведе духовну мобилизацију. Оно је на пољу духа оно што је Министарство одбране на пољу безбедности… духовна мобилизација је, такође, неопходна, можда чак и неопходнија од материјалног оспособљавања народа за одбрану.“ (Зоран С. Цветковић, „Гебелс – господар истините лажи“, Агноста, 2018)

Канцелар и новоустоличени диктатор Хитлер је, 30. јуна, сходно Закону о овлашћењу, лично донео Наредбу о задацима тог министарства: „Министарство Рајха за народно просветљене и пропаганду је надлежно за све задатке који се тичу духовног утицања на народ, промоције државе, културе и привреде, обавештавања домаће и иностране јавности о томе и управљања свим средствима и инсталацијама које служе тој сврси.“

Немачка културна политика прописана је и омеђена Хитлеровим „Мајн кампфом“, националсоцијалистички идеал уметности се ослањао на немачки класицизам и романтизам; поред величања растистичке политике, највећи значај дат је „традиционалној немачкој породици“ и њеним вредностима, величању германске митологије и, стварне и измишљене, „немачке прошлости“, уз агресивно успостављање и изградњу култа личности Адолфа Хитлера.

Нацистичка пропаганда је уклањала све оно што није било по њеним идеолошким мерилима; била је, углавном селективно деструктиван, филтер и цензор у уметности и народном „просветљењу“. Она је створила и термин „изопачене уметности“, у коју је сврставано оно што није одговарало националсоцијалистичким идеолошким обрасцима. Већ 8. априла 1933, у Карлсруеу је одржана прва пропагандна изложба „непожељних“ (!) уметничких дела; прво чувено јавно спаљивање књига („прочишћење немачке културе“) организовано је 10. маја 1933, а у новембру 1936. министар Гебелс је забранио уметничку критику.

(Пре тачно једне деценије, пропагандна служба Ес-ен-еса, организовала је, у београдској Галерији „Прогрес“, изложбу „Нецензурисане лажи“, на којој је „извешала“ две и по хиљаде, проскрибованих, „непожељних“ прилога и наслова у медијима, међу којима је висило и десетак мојих „изопачених“ радова.)

Пошто је у Трећем Рајху све морало да „иде по закону“, министар Гебелс је, 29. марта 1939, донео и Наредбу о заштити музичког културног добра, чиме је установљена централна музичка цензорска институција под називом „Музичка контрола Рајха“.

Нацисти су укинули и академске слободе, у оквиру процеса „усаглашавања“ (Глеицхсцхалтунг) универзитета са нацистичком идеологијом. Уследило је масовно отпуштање јеврејских и либералних професора, наставницима и студентима „неаријевцима“ и политички неподобнима ускраћено је право на рад и студирање, студентске организације су стављене под апсолутну контролу Националсоцијалистичке радничке партије Немачке (НСДАП). Дошло је до потпуне нацификације наставног плана на факултетима, уништено је слободно критичко мишљење, универзитетске библиотеке су очишћене од „ненемачког“ духа, књиге су јавно спаљиване, а врхунски немачки универзитети претварани у оруђе пропаганде и индоктринације за нацизам.

Хајнрих Химлер, вођа Гестапоа, службе безбедности или СС-а, паравојне организације које је управљала немачким логорима, контролисала профитабилну мрежу предузећа и штитила Фирера лично, 1935. је основао елитни нацистички истраживачки институт „Ахненербе“, што би значило „нешто наслеђено од предака“. Имао је двоструки задатак. Први је био стварање митова, коришћењем научних и квазинаучних метода, односно трагањем за новим доказима о великим достигнућима и импозантним делима немачких предака, ако треба, све до старијег каменог доба (Хедер Прингл: „Химлеров велики план“, Алнари, 2008). Други задатак је био да се та „открића“ на адекватан начин представе немачкој научној и најширој јавности, објављивањем књига, организовањем научних саветовања и музејских изложби… Аненербе је опремљен лабораторијама, библиотекама, музејским радионицама и богатим фондовима за истраживање у иностранству. До 1939, Аненербе је на платном списку имао 137 немачких научника и истраживача и на десетине „позадинских“ радника. Аненербе је требало да претвори немачку науку у „науку правилне политичке оријентације“.

. . .

Занимљиво је да Хитлер није, 2020, изабран изабран за првог председника НСДАП, већ је то постао Антон Дрекслер. Међутим, након тога, Хитлер није губио време нити је „месец дана тиховао“, већ је, по угледу на свог узора Мусолинија, закључио да и он мора да постане вођа партије са целокупном влашћу у својим рукама, као и да се, ако је потребно, и силом мора разрачунати са неистомишљеницима. Покушао је унутарстраначки пуч који се завршио његовим иступањем из странке, али су га страначке колеге „замолиле“ да се врати у странку и одмах бива изабран за неприкосновеног вођу, већ у лето 1921. (Нешто слично првом председнику Ес-ен-еса Т. Николићу, Дрекслер је најпре имао статус почасног председника, али не и било каквог утицаја у странци, потом је избивао из НСДАП све до 1933, после чега је одликован престижним „Блуторденом“ и до смрти, 1942, повремено је коришћен у нацистичкој пропаганди.)

Хитлер је унутар странке формирао одред батинаша који су чинили бивши војници и официри без посла и персективе, али са ратним искуством у рату или у фрајкорима (ветерани, немачки добровољци из Великог рата). По угледу на италијанске фашисте обукао их је у смеђе униформе и назвао СА (Стурмабтеилунг; јуришни одред), чиме је утро пут унутарстраначкој параполицији.

… Још нешто ће вам зазвучати однекуд познато. Водећи немачки индустријалци и банкари спонзорисали су НСДАП и парамилитарне организације у њеном крилу, али и плаћали све друге активности и “надокнађивали трошкове” који су били директно везани за владавину националсоцијалиста. Тако власник моћног концерна “Круп”, Круп Болен Халбах, већ крајем маја 1933, обавештава председника Рајхсбанке др Шахта о намери оснивања “Фонда немачке привреде Адолф Хитлер” ради прикупљања новчаних средстава “која ће бити стављена на располагање Фиреру и НСДАП-у”.

Оснивачи и донатори фонда имали су јасне удворичке и коруптивне намере, е да би себи обезбедили предности и привилегије код канцелара – диктатора. Хитлеров тадашњи заменик Рудолф Хес, у августу 1933, прецизно објашњава шта је сврха овог фонда: “… да се, с једне стране, руководству Рајха ставе на располагање новчана средства која су неопходна СА, СС, Хитлерјугенду, политичким организацијама итд, а с друге стране, да се предузећа која учествују у донацијама не ометају у њиховом раду на поновном подизању немачке привреде разним дивљим и унапред непредвидивим прикупљањем средстава”. („Хитлерови јахачи апокалипсе“, Зоран С. Цветковић, Агноста, 2018)

Осим тога, део донација био је усмерен ка “Шталхелму” (удружење ратних ветерана), део је ишао на школовање и обуку чланова НСДАП или социјалну бригу за припаднике СА (од 900 хиљада њих, чак 500 хиљада је било незапослено), за трошкове партијских конгреса који су сваке године одржавани у Нирнбергу…

Када га је председник НСДАП, 1931, поставио за “шефа штаба СА”, Ернст Рем је створио моћну паравојну страначку организацију која ће, све до 1934, бити мотор НСДАП. Дефинисао ју је као “националсоцијалистичку борбену организацију која постоји паралелно са НСДАП” и потпуно је независна, чак и од партије. Рем је захтевао и да се регуларна немачка војска, Рајсвер, утопи у “револуционарну народну милицију”, чију би окосницу чинила СА. У моменту када је Хитлер, 30 јануара 1933, именован за канцелара, Рем је већ командовао армијом од близу три и по милиона СА-оваца, од којих је 900.000 чинило стални, а остатак резервни састав.

Крајем јуна 1934, Хитлер оптужује Рема за покушај пуча, уследиле су масовне егзекусије вођства СА, а “калиф уместо калифа”, постаје СС (Сцхутзстаффел; заштитни одред), на челу са “рајхслајтером” Хајнрихом Химлером и од тада и формално наступа ера стапања партијских структура НСДАП са државним. Иначе, СС је, до 1934, био (само) партијски орган безбедности, али о томе у некој од следећих колумни.

. . .

Члан 112 Устава Србије прописује да председник Републике „у складу са законом, командује Војском и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије“.

Председник Републике, према члану 11 Закона о одбрани, „командује Војском Србије“, али му зато Закон о Војсци Србије (члан 17) који је последњи пут мењан у децембру прошле године, даје много шира овлашћења да „одлучује о употреби Војске Србије и командује Војском Србије у миру и рату“.

Пре четири месеца то је додатно зацементирано изменама и допунама Закона о Војсци Србије, када је, између осталог, у члану 19, додато и да: „Начелник Генералштаба Војске Србије командује Војском Србије у складу са законом, (опет наглашено, ЦМ) одлукама председника Републике Србије и актима командовања.”.

Тиме је Лав Који Седи На Две Хоклице (ЛКСНДХ), осим де фацто, и де иуре постао врховни командант, иако то ни у једном правном акту ове земље не пише. Али, пошто човек воли да га тако ословљавају, а тако се, у последње време, и сам представља, ни генералима му и политичким евет ефендијама таква етикеција не пада тешко.

ЛКСНДХ се поверио да му је власти довољно, јер је на њој „више него ико у Србији од успостављања вишестраначја“, али га и те како занима борба за грађане – није он ту због себе, хоће га народ – како их неко „лажним променама не би вратио у прошлост“. „Буде ли ме служила глава, не будем ли имао неке друге врсте проблема, плашим се да ће чекати да још много њих у окружењу падне и да ће увек да се радују, али залуду“…

На једној страни, подиже аутократску летвицу толико високо, да му онда није проблем да је, под спољним притиском, спусти, таман толико да то изгледа разумно и конструктивно, а опет ефикасно за опстанак аутократије.

Фингира корак напред у сусрет европским захтевима, “спреман да усвоји све ОДИХР препоруке”, које се односе на побољшање изборних услова, готов да, ако то Венецијанска комисија наложи, поништи чак и законе доктора Мрдића. Али, за сваки случај, парамилитаристичку парадржаву, Независну Државу Ћацистан (Ен-Де-Ћа), коју је као њен неспорни оснивач и паравојни врховни командант, претпрошлог ожујка, формирао на окупираном делу територије Републике Србије, тамо где се налазе зграде највиших државних институција попут двора Карађорђевића у коме столује председник Србије и двора Обреновића у коме је трон градоначелника Београда – не кани распуштати. Јер, “ако каниш побиједити – не смијеш изгубити.”

Цвијетин Миливојевић