Постоје у нама неке непреводиве дубине, „Провинцијалка”

Ђорђе Балашевић спада у ону врсту друштвених феномена око којих се Срби деле: или га лудо воле или га страсно одбацују. Једни у њему виде обожаваног песничког генија, а други трулог југоносталгичара. Једни славе сваку његову написану песничку реч, а други пљују његово додворавање бившој југословенској браћи. Свакако, то је Ђорђе Балашевић унапред предвидео: „Мудроваће Бадавани кад ме нема да се браним /Клеће се у претпоставке кљуцкајући као чавке/Моје лоше препричане речи” („Успаванка за дечака”). Али, насупрот томе, нико га никада не може избацити из историје српске књижевности 20. века. Зато, пустимо вештачке, нетачне и помало шизофреничне поделе. Балашевић је много сложенији од тога. И није ствар у томе да га бранимо од било каквог претеривања и фалсификовања, већ да га упознамо као јединствену личност – и то баш српско-словенску. У том смислу написали смо коју реч о две табу теме: родољубљу Ђорђа Балашевића и хришћанским мотивима у његовој поезији, које су – уосталом – нераздвојне.

Балашевићев патриотизам није од оног на који смо навикли, он је оргиналан као и његова поезија. Ако изузмемо пригодну политичку поезију, попут „Рачунајте на нас”, „Геда глуперда”, „Деведесете”, „Путуј Европо”, „Плава балада”, „Живети слободно” или „Дно дна”, која представља „данак у песмама” политичком времену у коме је живео, Балашевић је написао један бисер патриотске поезије и једну од најлепших песама – уз „Косовске божуре” ЈУ групе (1972) – посвећену Косову и Метохији у бившој социјалистичкој Југославији, а то је балада „Не ломите ми багрење”. Ова упозоравајућа песма написана је на време, још 1986. године, а поводом организованог доласка Срба са КиМ у Београд да изнесу широј јавности своје тешко тадашње стање у јужној покрајини и инспирисана је управо насиљем које Албанци још од тада врше над Србима на КиМ – у континуитету већ 40 година.

Генерално, највећи Балашевићев патриотизам је заправо његова песничка уметност коју је оставио на понос нашег народа да се слуша широм Балкана као прворазредна балканска, а наша музика, са нашом српско-словенском душом („моја проста душа словенска” из песме „Словенска”). Али, шта знају „примитивци, луде и психопате” („Путуј, Европо”)! Ова поезија није југословенска већ управо српска и црквенословенска, о чему најбоље сведоче хришћански мотиви у његовим песмама.

За ову анализу користили смо његове изабране песме у збирци „Додир свиле” (Балбело, Нови Сад, 2022). Овај избор садржи 181 Балашевићеву песму. Од уводног исповедног поетског писма, у коме се – између осталих – помињу Свети Ђорђе и Свети Марко, крећу да се нижу хришћански мотиви у његовој поезији: бројаница („Боже, Боже”), Врбице звон („Дрвена песма”), Никољдански ветар („Олтар”), Милост Божија, Страшни Суд, Апостол („Увек те ђаво нађе лакше него ја”), црквено звоно („Сугар рап”), Богородица („Живети слободно”), манастир („Оливера”), Бадње вече у истоименој песми, црква („Дођошка”, „Деведесете”, „Не волим јануар”, „Последња невеста”, „Марим ја”), кандило („Мегдан”), икона („Анђела”, „Илона”, „Елеонора”, „Свадбарским сокаком”), звона Божића („Мала видра с Бегеја”), крст („Црни лабуд”), Свети Лука („Једном”), свећа свечарска, свећа славска („Портрет мог живота”, „Бранислава”), Арханђел с мачем („Док гори небо над Новим Садом”), Богојављенска ноћ („Елеонора”), Јуда („Буди ту кад падне снег”), слика нашег свеца („Неки нови клинци”), фреска („Старим”), свештеник, псалм, Раваница („Невена”), Свети Јован („Кад одем”), Божић („Стари лалошки валс”, „Салаш ни на небу ни на земљи”), Божје заповести („Салаш ни на небу ни на земљи”), Рај, двери („Рођенданска”)… То је 30 различитих хришћанских мотива.

Често се у Балашевићевој поезији нађу (мали) анђели, али још чешће (мали) ђаволи („Цитрон песма”). „Враг” је можда и најприсутнији хришћански мотив, али није онако страшан као код „Забрањеног пушења” у песми „Док чеках сабах са шејтаном” (изузев у потресној „Ћалетовој песми” у којој се озбиљно рве са њим). Није, дакле, у питању непомјаник, више је то неки војвођански песнички шеретски враг који најчешће оличава судбину. Помиње се најмање 40 пута у овом избору песама: „ђаво је кредом уписао бод” („Балкански танго”), „А преда мном пут за Доврага”, „Враг је друм преспојио” („Боже, Боже”), „Ал ђаво гледа да њему буде фино” („Малиганска”), „Увек те ђаво нађе лакше него ја” из истоимене песме, „Кажу да сте самом врагу равни” („Ви сте један обичан миш”), „Гоне ме ко да сам вражји враг” („Шансона”), „Што сам јој, ког врага, дао белу ружу самониклу” („Стих на асфалту”), „Ђаво прсте у фарбу умаче” („Портрет мог живота”), „Ту су параграфи па заграби нек исто је и ђаволу и ђакону” („Не ломите ми багрење”), „Давно ти је враг засео на праг, земљо Србијо” („Живети слободно”), „То смо смислили враг и ја” („Полууспаванка”), „Нек је ђаво нађе” („Олелоле”), „Држимо палчеве враг и ја” („Анђела”), „вуко врага за реп” („Црни лабуд”), „враг нека натера” („Qуеен ин Wиен”), „да л душу продајеш врагу” („Баронов бал”), „у њој неки ђаво клија” („Опатица”), „Сам је црни ђаво потурио ноте музици”, „душу своју ђаволу је продо” („Прича о Васи Ладачком”), „Ђаво је ту да ме тера, ја сам ту да не претера” („Кере варошанке”), „враг уме Бога спопасти” („Берба 59”), „био је прави ђаво” („Песма о једном петлу”), „Док изнад Новог Сада Ђаво пали своја кандила” („Док гори небо над Новим Садом”), „Кад ђаво прецепи шпил” („Елеонора”), „под њиме ђаво дрема”, „ђаво ми је крив”, „то ђаво вино тражи”, „то ђаво место тражи”, „то ђаво песму тражи” („Ћалетова песма”), „ђаво га носи” („Човек за кога се удала Буба Ердељан”), „у вражјег врага” („Човек са месецом у очима”), „Кад ме ђаво испрати главним сокаком” („Кад одем”), „Наложте Врагови, фуруне пакла („Стари лалошки валс”), „И врага ћу убедити да се мане зла”, „По лицу нам враг нашара свој траг” („Рођенданска”)…

Бог се помиње у 30 песама, од тога у четири и у наслову: „Боже, Боже”, „Портрет мог живота”, „Шансона”, „Лађарска серената”, „Солитер”, „О, Боже”, „Чувај ми, Боже, Нови Сад”, „Олелоле”, „Провинцијалка”, „Ја вас, канда, знам?”, „Још једна песма о првој љубави”, „Михољско лето”, „Отилиа”, „Злочин и казна”, „Сачувај ме, Боже, њене љубави”, „ЛЈубав не побеђује”, „Севдалинка”, „Последња невеста”, „Свадбарским сокаком”, „Хеј, лега, сретнеш ли је кад?”, „Марим ја”, „Човек са месецом у очима”, „Мртви”, „Невена”, „Кад одем”, „Стари лалошки валс”, „Салаш ни на небу ни на земљи”, „Рођенданска”… Посебно бих истакао исповедне стихове: „Свако носи у себи неког свог малог Бога/ Ком се потајно моли” из песме „Остаје ми то што се волимо”. Најзначајнију и истовремено најмистериознију религиозну строфу написаће у својој – по мом личном уверењу – најлепшој песми „Успаванка за дечака”, која је његово песничко завештање:

„Бројао сам људе с крста, правила и изузетке…/
Посвуд промашена врста, само ретки нађу ретке /
Знам да сањаш васкрсење, једну силуету плаху/
Ти си тамо био – у мом даху… ”.

Балашевић најчешће користи хришћанске мотиве које црпи из породичне ризнице из детињства (прослављање Божића, Богојављења, Васкрса, крсне славе Јовањдана…, упркос комунистичком безбожништу или комунистичкој религији тога времена): „А ја сам долазио са неког места … где су сви певали Рождество Твоје” (Божићни тропар, „Не волим јануар”). Дубоко верујем да су његову душу на Небеском Салашу сачекали његови преци „хлеботворци, честит сој” („Неверник”), на челу са његовим побожним дедом, који „већ дуго оре небеске њиве” и баком која је у тешка времена чувала икону крсне славе („слику нашег свеца”, „Неки нови клинци”). Балашевић лично сведочи о тим песничким утицајима: „Остале су неке лепе успомене, и пуно фресака и пуно лепих датума са црвеним словима у оном малом календару”. Хришћанске мотиве Балашевић користи као лепе песничке украсе, несумњиво драгоценије за једног песника од прозаичне и досадне социјалистичке реалности, и то у времену „када Бог није био баш у моди у овим крајевима”. О томе најбоље сведочи песма „Лепа протина кћи” из 1982. године, о чијем ће настанку Балашевић на једном концерту оставити онај њему својствен луцидни коментар, појашњавајући шта ће православни свештеник у наслову песме: „Никако не би ваљало да сам написао, рецимо, песму Лепа кћи шефа канцеларије месне заједнице”.

„Лајте кере варошанке”, поручио је велики песник свима онима који су „стари ординарни шибицари, преваранти златоусти, лезилеби једни пусти”, који као да су се састали „на тајној вечери са Јудом” („Буди ту кад падне снег”), па морају да оскрнаве све што вреди. У времену „министара надобудних и настраних” („Кере варошанке”) и „силе хуља и лопова” („Ацо-брацо”), када право пред камере пусте „шизове и нервне болеснике” док се интелектуалци продају „за шприцер и кавурму” („Намћор”), Балашевићева поезија представља песнички молитвеник „пред црквом правих вредности” („Деведесете”) и „велики ускрс духа” („Плава балада”). И то не само у његовом времену већ остаје за сва времена, јер песничка лепота протине кћери не пролази, као што велики песници не умиру: „Ал моја се звезда још није ни макла/ Бог над њом стражари” („Стари лалошки валс”).

Све ово пишемо због обичног и простосрдачног народа српског коме ће причати „једном, можда како сам ја био штошта” („Успаванка за дечака”). Ко ће и шта ће причати – опевао је Балашевић унапред: „Причаће ти о пловидби ти што нису сидро дигли/Шта сам за њих нег уклета шајка/Тврдиће, са злобним сјајем, да сам дрхтао пред змајем/Видели су они из прикрајка…/ Причаће ти једном свашта, бољима се тешко прашта” („Успаванка за дечака”).

Отишао је пре него што је завршио портрет свог живота: „Једне ноћи ко ова, знаће Бог,/ Досликаћу портре живота свог” („Портрет мог живота”), али то не значи да неће наставити да пева на једном много бољем месту. Ономе ко је написао да „Неко то од горе види све (…), постави на своје место свако добро, зло још пре…” („Неко то од горе види све”) – Бог да прости душу српско-словенску, а „Рај да одшкрине двери чувене” („Рођенданска”). А његовој породици и свим његовим следбеницима, који носе „то бреме посебности” („Успаванка за дечака”), оставио је за утеху и мотивацију оне чувене очинске стихове: „Ти си био свугде у мом свему”.

Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери