После још једног обраћања јавности Александра Вучића, свакоме ко жели да види, јасно је, да је болест узела толико маха да се више не може контролисати, ни прикривати. Крајње је време да Институт за јавно здравље и све постојеће лекарске коморе реагују и заштите становништво од све учесталијих манијакалних испада председника, преплашеног од неминовности да одговара за сва злодела која је починио овој држави и народу.
Просто је нејасно како не схвата да је његово време истекло и да је све ближи дан кад ће коначно одговарати, заједно са својим кабадахијама и слугама. Уосталом, и сам је најавио време одговорности, погрешно верујући да ће се то односити на неког другог.
Од неуравнотеженог председника овога пута нисмо чули ништа о снајперистима који су лоцирани негде привремено само у његовој глави, али смо зато обавештени да ће избора бити у зависности од исхода рата са Ираном. Уколико дође до мира избори су могући до лета, уколико не, ништа од избора. Какве конкретне везе има Србија са нападом Израела и Америке на Иран, осим што се председник хвали продајом муниције Израелцима, даље није желео да елаборира. Другим речима, стекао се утисак, да је Вучићу у интересу да рат са Ираном што дуже траје, како не би дошло до расписивања избора ко зна колико још. Интерес Србије и потреба народа који ту живи за Вучића су последња рупа на свирали, иако су му пуне усне дупље којекаквих флоскула о томе како су му увек Србија и интерес грађана на првом месту.
Значи ли то, да уколико сукоби на Блиском истоку потрају још наредних десет година, да неће бити избора у Србији, и да ћемо и даље бити принуђени да слушамо Вучићеве лажи и гледамо на које све начине изврћу стварност, пљачкају, уништавају и разваљују све оно што још постоји у Србији. Нема сумње да би Вучићу то највише одговарало, да без избора замени харизматичног Мацута на месту премијера и покуша да обезбеди још који дан на слободи, себи и својој булументи.
Али неће му то проћи, упркос свим лажима и обманама које шири свакодневно лично и преко својих подгузних мува у медијима. Театрални позиви на некакав дијалог после батињања и прогона свега што се усудило да мисли, делују као најболеснија представа режирана у глави особе која има озбиљну дијагнозу.
Набрајајући све проблеме којима ће Србија бити изложена у наредном периоду, Вучић није пропустио прилику да по ко зна који пут спомене Шкора, овога пута наглашавајући како га се не плаши ни он, ни Данило, ни Андреј. Зашто би се уопште плашио Срђана Шкора који се годинама налази на Бироу за незапослене није објашњавао, али у сваком случају и сама ова чињеница била би довољан сигнал за хитну хоспитализацију председника. Осим, уколико му то није део неке терапије, па кад спомене име човека коме је свесрдно уништио живот и каријеру, њему буде мало лакше.
За ових 14 година како управља Србијом, Вучић је дозвољавао себи да спомене Шкора много пута, углавном само њему знаним поводима и најчешће без икаквог контекста. Прошли смо пут од “не познајем тог човека”, “онај Шкеро или Слађан како се већ зове”, преко тога да његов син Данило “тог Шкора може да онесвести једним шамаром, али он то неће урадити, јер је васпитан”, до тога да “Шкоро хоће да га стреља” и овог најновијег открића како се “не плаши од Шкора”… Било је ту још сијасет сличних прозивки, којих се, у моменту није лако сетити, а још теже побројати, али у сваком случају, поставља се питање, шта су разлози оваквог опхођења. У једној од најпрљавијих медијских кампања икада вођених против једне особе, према сведочењу адвоката Ивана Нинића, била је управо она против Шкора, кад су се о његовој наводној кривици изјашњавали буквално сви представници власти, од председника лично, преко свих чланова владе, државних секретара, чланова главног одбора СНС и свих њихових сателита, па све до директора појединих јавних предузећа и наравно медија под контролом режима… Једном речју, болесно!
Да ли овиме желе да докажу своју истрајност у прогону неистимошљеника, покажу за пример свима како пролазе људи који им се супротставе, а не желе ни по коју цену да се предају и продају, или су у питању некаква само њима позната истраживања која јасно говоре да је постојање управо оваквих особа погубно за њихове напоре да не заврше иза решетака, где им је, иначе, одавно место.
Ако више од пола свега одбијемо на здравствено стање председника које је без икакве сумње алармантно, онај остатак захтева подробнију анализу због чега су јавно изречени ставови и објављени текстови особе попут Шкора већ 12 година на баражној ватри Вучићеве власти. Посебно ако се узме у обзир, да је Срђан Шкоро практично забрањен на свим медијима, осим на КТВ и подкастима.
Било како било, Вучићу спреми се. Одговараћеш! Кад тад. За све, па и за то што си многим људима попут мене направио пакао од живота. Не морам, као ти да наглашавам како те се не бојим. За разлику од тебе то сам доказао много пута. Колико год деловало моћно твоја криминална организација коју си створио и оспособио, она није у стању да убије истину. То је она реч на коју се често позиваш, а не разумеш њено значење. Истина ће ти зато и пресудити! Ако ништа бар због Оливера, Цвијана, Станике, Мехића, Танасковића, чувара из Савамале, самлевених у Беливуковим машинама, 8 рудара рудника “Соко”, 16 ућутканих испод надстрешнице…
Срђан Шкоро
