Posle još jednog obraćanja javnosti Aleksandra Vučića, svakome ko želi da vidi, jasno je, da je bolest uzela toliko maha da se više ne može kontrolisati, ni prikrivati. Krajnje je vreme da Institut za javno zdravlje i sve postojeće lekarske komore reaguju i zaštite stanovništvo od sve učestalijih manijakalnih ispada predsednika, preplašenog od neminovnosti da odgovara za sva zlodela koja je počinio ovoj državi i narodu.
Prosto je nejasno kako ne shvata da je njegovo vreme isteklo i da je sve bliži dan kad će konačno odgovarati, zajedno sa svojim kabadahijama i slugama. Uostalom, i sam je najavio vreme odgovornosti, pogrešno verujući da će se to odnositi na nekog drugog.
Od neuravnoteženog predsednika ovoga puta nismo čuli ništa o snajperistima koji su locirani negde privremeno samo u njegovoj glavi, ali smo zato obavešteni da će izbora biti u zavisnosti od ishoda rata sa Iranom. Ukoliko dođe do mira izbori su mogući do leta, ukoliko ne, ništa od izbora. Kakve konkretne veze ima Srbija sa napadom Izraela i Amerike na Iran, osim što se predsednik hvali prodajom municije Izraelcima, dalje nije želeo da elaborira. Drugim rečima, stekao se utisak, da je Vučiću u interesu da rat sa Iranom što duže traje, kako ne bi došlo do raspisivanja izbora ko zna koliko još. Interes Srbije i potreba naroda koji tu živi za Vučića su poslednja rupa na svirali, iako su mu pune usne duplje kojekakvih floskula o tome kako su mu uvek Srbija i interes građana na prvom mestu.
Znači li to, da ukoliko sukobi na Bliskom istoku potraju još narednih deset godina, da neće biti izbora u Srbiji, i da ćemo i dalje biti prinuđeni da slušamo Vučićeve laži i gledamo na koje sve načine izvrću stvarnost, pljačkaju, uništavaju i razvaljuju sve ono što još postoji u Srbiji. Nema sumnje da bi Vučiću to najviše odgovaralo, da bez izbora zameni harizmatičnog Macuta na mestu premijera i pokuša da obezbedi još koji dan na slobodi, sebi i svojoj bulumenti.
Ali neće mu to proći, uprkos svim lažima i obmanama koje širi svakodnevno lično i preko svojih podguznih muva u medijima. Teatralni pozivi na nekakav dijalog posle batinjanja i progona svega što se usudilo da misli, deluju kao najbolesnija predstava režirana u glavi osobe koja ima ozbiljnu dijagnozu.
Nabrajajući sve probleme kojima će Srbija biti izložena u narednom periodu, Vučić nije propustio priliku da po ko zna koji put spomene Škora, ovoga puta naglašavajući kako ga se ne plaši ni on, ni Danilo, ni Andrej. Zašto bi se uopšte plašio Srđana Škora koji se godinama nalazi na Birou za nezaposlene nije objašnjavao, ali u svakom slučaju i sama ova činjenica bila bi dovoljan signal za hitnu hospitalizaciju predsednika. Osim, ukoliko mu to nije deo neke terapije, pa kad spomene ime čoveka kome je svesrdno uništio život i karijeru, njemu bude malo lakše.
Za ovih 14 godina kako upravlja Srbijom, Vučić je dozvoljavao sebi da spomene Škora mnogo puta, uglavnom samo njemu znanim povodima i najčešće bez ikakvog konteksta. Prošli smo put od “ne poznajem tog čoveka”, “onaj Škero ili Slađan kako se već zove”, preko toga da njegov sin Danilo “tog Škora može da onesvesti jednim šamarom, ali on to neće uraditi, jer je vaspitan”, do toga da “Škoro hoće da ga strelja” i ovog najnovijeg otkrića kako se “ne plaši od Škora”… Bilo je tu još sijaset sličnih prozivki, kojih se, u momentu nije lako setiti, a još teže pobrojati, ali u svakom slučaju, postavlja se pitanje, šta su razlozi ovakvog ophođenja. U jednoj od najprljavijih medijskih kampanja ikada vođenih protiv jedne osobe, prema svedočenju advokata Ivana Ninića, bila je upravo ona protiv Škora, kad su se o njegovoj navodnoj krivici izjašnjavali bukvalno svi predstavnici vlasti, od predsednika lično, preko svih članova vlade, državnih sekretara, članova glavnog odbora SNS i svih njihovih satelita, pa sve do direktora pojedinih javnih preduzeća i naravno medija pod kontrolom režima… Jednom rečju, bolesno!
Da li ovime žele da dokažu svoju istrajnost u progonu neistimošljenika, pokažu za primer svima kako prolaze ljudi koji im se suprotstave, a ne žele ni po koju cenu da se predaju i prodaju, ili su u pitanju nekakva samo njima poznata istraživanja koja jasno govore da je postojanje upravo ovakvih osoba pogubno za njihove napore da ne završe iza rešetaka, gde im je, inače, odavno mesto.
Ako više od pola svega odbijemo na zdravstveno stanje predsednika koje je bez ikakve sumnje alarmantno, onaj ostatak zahteva podrobniju analizu zbog čega su javno izrečeni stavovi i objavljeni tekstovi osobe poput Škora već 12 godina na baražnoj vatri Vučićeve vlasti. Posebno ako se uzme u obzir, da je Srđan Škoro praktično zabranjen na svim medijima, osim na KTV i podkastima.
Bilo kako bilo, Vučiću spremi se. Odgovaraćeš! Kad tad. Za sve, pa i za to što si mnogim ljudima poput mene napravio pakao od života. Ne moram, kao ti da naglašavam kako te se ne bojim. Za razliku od tebe to sam dokazao mnogo puta. Koliko god delovalo moćno tvoja kriminalna organizacija koju si stvorio i osposobio, ona nije u stanju da ubije istinu. To je ona reč na koju se često pozivaš, a ne razumeš njeno značenje. Istina će ti zato i presuditi! Ako ništa bar zbog Olivera, Cvijana, Stanike, Mehića, Tanaskovića, čuvara iz Savamale, samlevenih u Belivukovim mašinama, 8 rudara rudnika “Soko”, 16 ućutkanih ispod nadstrešnice…
Srđan Škoro
