Од како сам, пре више од 30 година (рецимо негде на јесен 1994, са својих 18 година) на дрвету испред Гимназије као ученик 4. разреда ове средње школе угледао плакат који објављује да се у храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку одржава веронаука сваке недеље после Свете Литургије – почиње и траје моје духовно и национално прогледавање, читање, мишљење и деловање, уз пресудан допринос нашег тадашњег вероучитеља и најважнијег православног публицисте нашег времена Владимира Димитријевића. До тада сам био традиционални верник и антикомуниста, што није лоше породично полазиште за даље, али је ипак самостално недовољно за озбиљно хришћанско и национално промишљање и позиционирање. Предавања Владимира Димитријевића нису била само веронаука већ и национална и политичка лектира прве врсте.
Генерално, почетком 90-их година 20. века креће духовна и национална обнова српског народа на таласу бујања антикомунизма. То ослобођење и одушевљење српских умова за читање духовне и националне литературе, као и политички активизам, тешко ће се скоро поновити. Време је да се запитамо где смо 35 година касније од оног тренутка тзв. пада комунизма и обнове вишестраначја у Срба. Како стоји наша национална ствар?
Ако погледамо политичку сцену можемо лако закључити да у Народној скупштини Републике Србије, након што је Српски покрет Двери остао ван Парламента 2023. године, више немамо нити једну озбиљну хришћанску и конзервативну, или ако хоћете десну политичку опцију. Све што је вредело, а било десно, систематски је уништено од стране актуелног Вучићевог режима као највећа потенцијална опасност за њихов опстанак на власти. Јер, Вучићу је одувек било јасно да њега неће сменити прозападна политичка опција која нема већину у српском народу већ једино национална. Зато је много времена и разних ресурса потрошио да све што је десно на српској политичкој сцени или купи или развали, као и да сакрије своју националну издају. Пошто Двери нису биле на продају следило је разваљивање. Оно што морамо признати је да су и наше политичке калкулације и грешке допринеле паду Двери. Али, нема сумње да нико није представљао толико јасну политичку и националну алтернативу свему овоме што Вучић ради као Српски покрет Двери.
Двери су данас у другом плану и раде на сопственој обнови. Иако нас нема три године у Народној скупштини и медијима није се појавила нити једна озбиљна нова национална или десна опција. То је веома занимљиво и говори о степену контроле који је Вучић завео на десној страни политичког спектра, као и о слабости духа и неспособности организовања код српских интелектуалаца који се представљају као национално мислећи и друштвено ангажовани. О лажно-десним политичким опцијама попут Милоша Јовановића или Бранимира Несторовића не треба трошити речи. Они нису ту да би се нешто радило, сабирало и борило против власти већ управо супротно – да до тога не би дошло. Дакле, пропаст политичких странака националног опредељења је несумњива.
Ако погледамо српску интелектуалну сцену и опасну поделу међу водећим српским интелектуалцима на подржаваоце и противнике Студентског покрета као алтернативе Вучићевом систему издаје и корупције, можемо само да констатујемо да нису положили историјски испит. Посебно зато што је у питању увек више био вишак сујете и личних анимозитета него начелних идејних и политичких сукоба. Таман када смо мислили да имамо једну нову генерацију српских интелектуалаца која би могла представљати нуклеус нове српске политичке елите или макар њен кључни саветодавни део – они су све дигли у ваздух. Сад да ли су једни руковођени овом или оном врстом личне сујете и амбиције, а други овим или оним личним интересом и посебним везама са актуелном влашћу, то је мање битно јер су последице свакако трагичне. Част онима који су подржали Студентски покрет, што је ваљда само по себи логично посебно ако су професори универзитета или су им деца међу тим студентима. Нова студентска генерација је то заслужила. Ма колико им тражили мана и грешака – бољи су и успешнији од наше генерације. Могу да разумем чак и да неко интелектуално сумњало не верује у мисију Студентског покрета и тражи шта стоји иза, руковођен негативним историјским искуством из прошлости када су разне западне агентуре овде представљане као ослободиоци и спасиоци. Али, господо интелектуална и политичка сумњичала, шта је алтернатива? Шта сте ви предложили уместо Студентског покрета? Како да срушимо ову издајничку, недемократску и лоповску власт? Ништа?! Онда се не оглашавајте и склоните се, немате морално право да критикујете оне који бар нешто покушавају и до сада су много тога позитивног донели на српску друштвено-политичку сцену. Да ли ће погрешити у нечему убудуће? А ви нисте погрешили када сте својевремено подржавали Слободана Милошевића, Вука Драшковића, Војислава Шешеља или Александра Вучића? Превише имате разумевања и оправдања за себе лично, док друге, у овом случају младе и активне, олако критикујете и газите. Уместо да сте на бранику отпора овој власти са својом децом и студентима, да због тих заслуга сада постанете и кандидати на Студентској изборној листи, да сте спремни за преузимање највише одговорности у тешком часу, суочавајући се и са другим и другачијим посланичким кандидатима који нису Ваши истомишљеници али са којима морате сарађивати да би дошло до промене власти и система – ви сте се определили за добацивање са стране. Све ово говори да нема неке велике наде у српске интелектуалце.
Тек је тешка ситуација у српској дијаспори која није успела да изврши смену генерација у националном организовању Срба у политичкој емиграцији после 1945. године. Богу су отишли сви они представници оне чудесне генерације која је направила сва српска црквена и друга здања и установе широм свих континената, док нова генерација нема никакав национални ангажман ван цркве и хуманитарног деловања. Посебно наша дијаспора никада није имала кровну организацију која би снажно утицала на збивања у Отаџбини и наметнула одређене теме које су овде табу или појединце и групе који су на маргинама овдашње контролисане политичке сцене. Сви они ће и остати на маргини без помоћи наше дијаспоре која итекако има интерес да се више пита и одлучује у Србији, али то не може учинити без своје политичке опције, иначе ће и сама остати маргинална по утицају у Србији. Дакле, ни у многобројној, веома образованој, финансијски моћној и око цркве организованој српској дијаспори у овом тренутку се не види ни најмањи дашак свежег и озбиљног политичког илити националног организовања.
Нема сумње да ће сваког српског патриоту највише заболети што је Српска православна црква, на неки начин, престала да врши своју националну функцију или ју је свела на минимум. То се посебно види по питању ћутања СПЦ у вези са срамном предајом Косова и Метохије од стране Вучићеве власти, највећом издајом у времену мира у историји српског народа. Нисам присталица олаког критиковања црквених великодостојника јер се породичне ствари решавају унутар куће а не јавно, али пред собом имам пример Светог Владике Николаја и његовог односа према црквеним изазовима у његовом времену. Наиме, Свети Владика Николај нема проблем да критикује врх Цркве када у њему проналази фарисејску дволичност и непримерен однос према држави, па тако на једном месту протестује против „угађања малоумним силницима” и каже: „Са апсолутизмом у држави ишао је увек апсолутизам у Цркви”. Свети Владика сматра – како то констатује Радован Биговић – да „Црква није у стању да истовремено врши своју мисију и да буде потчињена спољашњем ауторитету”. Црква је – да се опет изразимо Николајевим речима – сведена „на ниво појмова о циљу осталих корпорација у друштву” (Радован Биговић, Од Свечовека до Богочовека: Хришћанска философија Владике Николаја Велимировића, Рашка школа, Београд, 1998, стр. 106-107). И ту бих стао, јер је и Свети Владика стао на том месту, настављајући упркос бројним неслагањима са црквеним великодостојницима свога времена да се – као и Свети Јустин Ћелијски након њега – бори унутар Цркве, а никада изван или против ње. Остаје чињеница да СПЦ више није генератор српског светосавског национализма као у време Николаја Велимировића, Јустина Поповића, Патријарха Павла, Атанасија Јевтића или Амфилохија Радовића. Нажалост, не видимо ни деловање светосавских омладинских заједница и других патриотских студентских и омладинских удружења при СПЦ као деведесетих година.
Када саберемо све ове минусе у којима се налазимо у српској политици, интелектуалној сфери, дијаспори и СПЦ – долазимо до самосвести о пропасти национализма српскога после 35 година од његовог буђења. Боље је да смо тога свесни него да нисмо. Очито морамо да кренемо из почетка: нове генерације опет на веронауку и национално васпитавање са надом да ће бити паметнији, сложнији и храбрији од нас. А ми да се покријемо ушима и ћутимо јер смо дозволили да Александар Вучић влада 15 година и да његова недемократска и корумпирана власт укине све институције државе Србије на Косову и Метохији на наше очи. Да после тога не глумимо неке велике патриоте, да у кафанама и на весељима не наручујемо патриотске песме, да признамо да нисмо то што смо мислили о себи, да се склонимо у страну и дамо шансу неким новим људима да пробају да редефинишу и конституишу српско становиште, српски национални интерес и програм за 21. век и да им максимално помогнемо да раде на његовом остварењу.
Јер после Великог Петка долази Васкрсење. Ма колико се наша садашња генерација показала национално недостојном, долазе нове генерације које и даље прате предавања Владимира Димитријевића, читају књиге у издању „Цатена мунди” или учествују у Студентском покрету као настављачи Српског Завета и у наше доба. Дучићевски верујем у Бога и Српство упркос свему, и верујем у једну нову генерацију која мора доћи. Као што је Дис написао „Наше дане” 1910. године као негативан омаж својој генерацији која је -упркос свему ужасном што је о њој рекао у овој песми – после неколико година исписала најсветлије странице српског јунаштва, борбе и победе у Балканским и Првом светском рату, и као што смо сви сумњали у нашу децу и њихова животна интересовања, а онда нам они кроз Студентску револуцију у последњих годину и по дана показали колико вреде, тако ће и овај Велики петак национализма српскога изнедрити нешто ново, свеже и оргинално, било из старијих или реалније из млађих генерација што ће рашчистити националну трулеж у којој живимо и подићи пали барјак српског национализма.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
