Ко се све уплашио ректора Ђокића?
Списак је подугачак, али га можемо поделити у три групације. Прва-они који имају личне амбиције, па самим тим и личне анимозитете према ректору као претенденту за највише политичке функције. Друга-режим који је добио ректорову рукавицу у лице,она посебно боли јер долази од особе која из система напада грешке које су преузеле систем. Трећа-псеудопатриоте које перманентно покушавају да руским северцем охладе српско пролеће и удахну им сибирски дух који подразумева замрзавање, односно конзервирање старих заблуда да би постале нове препреке ка модернизацији и европеизацији Србије.
Ова последња групација је најзанимљивија, јер се обично представљају као „тврда струја“ унутар студентско-грађанског покрета, а нико није тако лак на сузу као они када не успевају да отрпе аргументовану и оправдану критику. Већ при мало подигнутој температури у јавном простору истопи се њихова маска пристојности, одмерености, рационалности. Статус жртве по принципу обавезности резервисан је за те „јунаке“ и „осветнике“, теорија свеопште завере је алгоритам њиховог промишљања, не само због параноидне структуре личности, већ да би њихова улога жртве изгледала што уверљивија, што је противник снажнији, суровији, надмоћнији, њихова жртва је већа, а самим тим њихов отпор једнак натчовечанском подвигу.
Оркестрирани напади на ректора Ђокића кренули су моментом објављивања његове слике са подигнутом песницом на отвореном прозору зграде Ректората испред неколико хиљада окупљених грађана. Неки су нападали Ђокићеву песницу, неки Ђокића у целини, а неки оно што он (може да)представља.
Српски јавни брисани простор претворио се у минско поље, кретати се њиме једнако је суицидално као и покушавати да се без опреме попнете на Монт Еверест. Када год неко дође до одређене висине или ће почети да му попуштају забијени клинови, или ће му неко пресећи конопце или ће се угушити због недостатка кисеоника. Данас се на најбизарније начине утврђује опозициона исправност, политичка чистота, професионална кредибилност. Једна слика са профанисаним представницима власти довољна је да вас дисквалификује и трајно обележи као тројанца, спавача или „део контролисане опозиције“. Једна грешка и заувек сте приковани за свој грех од кога чак ни искрено покајање не ослобађа, јер наметањем кривице, макар била и лажна, инфантилна и инфериорна публика има јединствену прилику да вас стави у подређени положај, а себе лажно уздигне.
Узалудно је скупљати перје распараног јастука, али када сте гурнути у виртуелну мочвару друштвених мрежа не можете опстати без инстикта, апетита и карактера рептила. Тврдоћа коже, поготово у пределу образа, да и не говоримо. Ако нисте припремљени за амазонске услове, нећете приживети други твит или трећи стори, а да не постанете лак плен аватар-грабљиваца, незаситих сваштоједа и сајбер паразита.
Ренесанса националне митологије, резолутно одбијање било какве кривице о изгубљеним ратовима, аверзија према НВО-агентури и прозападној елити-плодоносна комбинација вештачког и стајског ђубрива за брзи раст квазинационални видовњака, геополитичких усмеривача и непогрешивих тумача реалности. Они су у хору крикнули против ректора Ђокића, јер он може бити ефикасан коректор у вредносном и идеолошком лутању студентког покрета, он може бити тачка прелома, он може прекинути исфабриковано двоумљење око позиције, правца и циљева покрета.
У преткораку треба упозорити на традиционално некритичко одушевљење било киме ко у правом тренутку и на правом месту покаже храброст, одлучност и пркос према репресивном режиму. Право време и право место могу, али не морају увек да произведу правог човека. Тај почетни ентузијазам који захвата посрнулу опозициону јавност више је последица нервозе и нестрпљивости, него квалитета потенцијалног носиоца студентске листе. Ипак, ово јесте искорак ка персонализацији борбе, ка политичкој артикулацији и стратешкој конкретизацији побуне.
Кампања о „националном“ карактеру протеста, о већинској Србији која је патријахална, „патриотска“, „десна“, заставе Исуса, Свете Горе, „Не дамо Косово“, била је перфидна припрема за саботажу и гашење устанка, што је ефикасно избегнуто комбинацијом игнорисања и рационалисања. Константним враћањем на свеопштост протеста, на разлозима који немају ни политички, ни идеолошки предзнак, а пре свега враћањем на жртве коруптивно-криминалног режима-масовност је очувана.
Дошло је време да квантитет добије одговарајући квалитет. Дошло је време да се схвати да све оно што студенти захтевају-правну државу, ефикасне институције, поделу власти-све су то темељне вредности једне стране света, једне породице народа, једне цивилизације. Признајте себи где припадате! Не будите жртве оних који покушавају да вас убаце у вртлог историјских заблуда, оних поражених снага који из генерације у генерацију одбијају да признају пораз, оног камена око врата због којег не можемо да се усправимо.
Говориће вам о националном идентитету они који сами имају кризу идентитета, говориће вам о Косову они који желе да наставе тамо где је Милошевић стао, говориће вам о Западу они чије се фол разочарење у Запад плаћа доларима и еврима.
Признајте себи где припадате!
Ректор може бити и коректор правца и колектор гласова. Тамо где идемо има места и за десне и леве, али нема места за вампире прошлости. Тамо где идемо има места за све којима је слобода у срцу, али нема места за оне који самопоричу појам слободе. Тамо где идемо држава штити грађанске и политичке слободе, на поништава их.
Онима којима ректор смета због песнице, смета им заправо 5.октобар, смета им демократска револуција, смета им проевропска орјентација Србије и разлози њиховог негодовања у слово су идентични нападима Вучићевих повампирених злочинаца из деведесетих који поново народ трују бајкама о страним плаћиницима и прете ликвидацијама унутрашњих непријатеља. Ваша револуција мора да буде наставак наше, ваша револуција мора да буде исправка наших грешака, ваша револуција мора да буде завршетак пута који смо трасирали пре четврт века. Не дајте да вас убеде да је сама револуција погрешна. Поражени покушавају да вас жигошу сопственим поразом. Будите победници, судбина вам је то наменила.
др Александар Дикић
