Ko se sve uplašio rektora Đokića?
Spisak je podugačak, ali ga možemo podeliti u tri grupacije. Prva-oni koji imaju lične ambicije, pa samim tim i lične animozitete prema rektoru kao pretendentu za najviše političke funkcije. Druga-režim koji je dobio rektorovu rukavicu u lice,ona posebno boli jer dolazi od osobe koja iz sistema napada greške koje su preuzele sistem. Treća-pseudopatriote koje permanentno pokušavaju da ruskim severcem ohlade srpsko proleće i udahnu im sibirski duh koji podrazumeva zamrzavanje, odnosno konzerviranje starih zabluda da bi postale nove prepreke ka modernizaciji i evropeizaciji Srbije.
Ova poslednja grupacija je najzanimljivija, jer se obično predstavljaju kao „tvrda struja“ unutar studentsko-građanskog pokreta, a niko nije tako lak na suzu kao oni kada ne uspevaju da otrpe argumentovanu i opravdanu kritiku. Već pri malo podignutoj temperaturi u javnom prostoru istopi se njihova maska pristojnosti, odmerenosti, racionalnosti. Status žrtve po principu obaveznosti rezervisan je za te „junake“ i „osvetnike“, teorija sveopšte zavere je algoritam njihovog promišljanja, ne samo zbog paranoidne strukture ličnosti, već da bi njihova uloga žrtve izgledala što uverljivija, što je protivnik snažniji, suroviji, nadmoćniji, njihova žrtva je veća, a samim tim njihov otpor jednak natčovečanskom podvigu.
Orkestrirani napadi na rektora Đokića krenuli su momentom objavljivanja njegove slike sa podignutom pesnicom na otvorenom prozoru zgrade Rektorata ispred nekoliko hiljada okupljenih građana. Neki su napadali Đokićevu pesnicu, neki Đokića u celini, a neki ono što on (može da)predstavlja.
Srpski javni brisani prostor pretvorio se u minsko polje, kretati se njime jednako je suicidalno kao i pokušavati da se bez opreme popnete na Mont Everest. Kada god neko dođe do određene visine ili će početi da mu popuštaju zabijeni klinovi, ili će mu neko preseći konopce ili će se ugušiti zbog nedostatka kiseonika. Danas se na najbizarnije načine utvrđuje opoziciona ispravnost, politička čistota, profesionalna kredibilnost. Jedna slika sa profanisanim predstavnicima vlasti dovoljna je da vas diskvalifikuje i trajno obeleži kao trojanca, spavača ili „deo kontrolisane opozicije“. Jedna greška i zauvek ste prikovani za svoj greh od koga čak ni iskreno pokajanje ne oslobađa, jer nametanjem krivice, makar bila i lažna, infantilna i inferiorna publika ima jedinstvenu priliku da vas stavi u podređeni položaj, a sebe lažno uzdigne.
Uzaludno je skupljati perje rasparanog jastuka, ali kada ste gurnuti u virtuelnu močvaru društvenih mreža ne možete opstati bez instikta, apetita i karaktera reptila. Tvrdoća kože, pogotovo u predelu obraza, da i ne govorimo. Ako niste pripremljeni za amazonske uslove, nećete priživeti drugi tvit ili treći stori, a da ne postanete lak plen avatar-grabljivaca, nezasitih svaštojeda i sajber parazita.
Renesansa nacionalne mitologije, rezolutno odbijanje bilo kakve krivice o izgubljenim ratovima, averzija prema NVO-agenturi i prozapadnoj eliti-plodonosna kombinacija veštačkog i stajskog đubriva za brzi rast kvazinacionalni vidovnjaka, geopolitičkih usmerivača i nepogrešivih tumača realnosti. Oni su u horu kriknuli protiv rektora Đokića, jer on može biti efikasan korektor u vrednosnom i ideološkom lutanju studentkog pokreta, on može biti tačka preloma, on može prekinuti isfabrikovano dvoumljenje oko pozicije, pravca i ciljeva pokreta.
U pretkoraku treba upozoriti na tradicionalno nekritičko oduševljenje bilo kime ko u pravom trenutku i na pravom mestu pokaže hrabrost, odlučnost i prkos prema represivnom režimu. Pravo vreme i pravo mesto mogu, ali ne moraju uvek da proizvedu pravog čoveka. Taj početni entuzijazam koji zahvata posrnulu opozicionu javnost više je posledica nervoze i nestrpljivosti, nego kvaliteta potencijalnog nosioca studentske liste. Ipak, ovo jeste iskorak ka personalizaciji borbe, ka političkoj artikulaciji i strateškoj konkretizaciji pobune.
Kampanja o „nacionalnom“ karakteru protesta, o većinskoj Srbiji koja je patrijahalna, „patriotska“, „desna“, zastave Isusa, Svete Gore, „Ne damo Kosovo“, bila je perfidna priprema za sabotažu i gašenje ustanka, što je efikasno izbegnuto kombinacijom ignorisanja i racionalisanja. Konstantnim vraćanjem na sveopštost protesta, na razlozima koji nemaju ni politički, ni ideološki predznak, a pre svega vraćanjem na žrtve koruptivno-kriminalnog režima-masovnost je očuvana.
Došlo je vreme da kvantitet dobije odgovarajući kvalitet. Došlo je vreme da se shvati da sve ono što studenti zahtevaju-pravnu državu, efikasne institucije, podelu vlasti-sve su to temeljne vrednosti jedne strane sveta, jedne porodice naroda, jedne civilizacije. Priznajte sebi gde pripadate! Ne budite žrtve onih koji pokušavaju da vas ubace u vrtlog istorijskih zabluda, onih poraženih snaga koji iz generacije u generaciju odbijaju da priznaju poraz, onog kamena oko vrata zbog kojeg ne možemo da se uspravimo.
Govoriće vam o nacionalnom identitetu oni koji sami imaju krizu identiteta, govoriće vam o Kosovu oni koji žele da nastave tamo gde je Milošević stao, govoriće vam o Zapadu oni čije se fol razočarenje u Zapad plaća dolarima i evrima.
Priznajte sebi gde pripadate!
Rektor može biti i korektor pravca i kolektor glasova. Tamo gde idemo ima mesta i za desne i leve, ali nema mesta za vampire prošlosti. Tamo gde idemo ima mesta za sve kojima je sloboda u srcu, ali nema mesta za one koji samoporiču pojam slobode. Tamo gde idemo država štiti građanske i političke slobode, na poništava ih.
Onima kojima rektor smeta zbog pesnice, smeta im zapravo 5.oktobar, smeta im demokratska revolucija, smeta im proevropska orjentacija Srbije i razlozi njihovog negodovanja u slovo su identični napadima Vučićevih povampirenih zločinaca iz devedesetih koji ponovo narod truju bajkama o stranim plaćinicima i prete likvidacijama unutrašnjih neprijatelja. Vaša revolucija mora da bude nastavak naše, vaša revolucija mora da bude ispravka naših grešaka, vaša revolucija mora da bude završetak puta koji smo trasirali pre četvrt veka. Ne dajte da vas ubede da je sama revolucija pogrešna. Poraženi pokušavaju da vas žigošu sopstvenim porazom. Budite pobednici, sudbina vam je to namenila.
dr Aleksandar Dikić
