О чувеном Жан Пол Белмонду као глумцу се све зна, али мало је оних који знају да је у младости, још као дете, много волео и спорт, посебно фудбал и бокс. Фудбалска игра га и није толико занимала, али био је заљубљен у голмане. Зато су га отац Пол некада познати француски кипар и мајка Сара, сликарка, одвели да тренира фудбал, да се опроба и као чувар мреже. Међутим, уметнички гени су превладали, брзо је дигао руке од голманских рукавица и посветио се глуми где је остварио блиставу каријеру.
„Фудбал и глума никако нису били компатибилни. И једно и друго траже много одрицања и времена па сам се посветио глуми”, признао је у много интервјуа Жан Пол Белмондо.
Љубав према спорту Белмондо је на најбољи начин исказао почетком седамдесетих година прошлог века када је основан, сада већ чувени Париз Сен Жермен. На позив пријатеља Даниела Хестера који у то време обавља функцију председника клуба активно се укључује у рад. Једно време и финансијски помаже клуб који је у то време био сиромашан и није био у власништву богатих арапских милијардера као последњих година када је достигао звездане висине и постао шампион Европе. Често је посећивао утакмице вољеног тима и редовно је од гледалаца дочекиван овацијама.
Једном приликом када је гледао утакмицу Расинга из Париза на голу је запазио атрактивног, корпулентног, сјајно грађеног голмана домаћег тима Илију Пантелића некадашњег репрезентативца Југославије, бившег чувара мреже Војводине, који је као трећи странац био позамњен Парижанима од стране Олимпика из Марсеља. Од тада траје пријатељство Србина и сјајног глумца. Српски голман се годину касније вратио у Марсељ, али је остао у контакту са Белмондом. Док се други легендарни француски глумац Ален Делон дружио са Стевицом Марковићем о чему су писане и књиге, Жан Пол Белмондо је друговао са Новосађанином Илијом Пантелићем.
После Марсеља и две године брањења за Бастију у лето 1973. године Пантелић прихвата позив Хестера и Белмонда и најзад прелази у ПСЖ где ускоро постаје и капитен екипе. За клуб из града светлости је са великим успехом бранио три године (1974/77). У Паризу је и завршио фудбалску каријеру, а затим се вратио у Нови Сад. Ипак, пријатељство је настављено све до судњег дана 14. новембра 2014. када је на пут без повратка отишао Илија Пантелић.
Док је легендарни голман живео у Паризу и бранио за ПСЖ на инцијативу Белмонда је снимљен кратки документарни филм под насловом „Усамљеник”. Филм је посвећен животу голмана, а једини „глумац” је Илија Пантелић кроз чију каријеру је и Белмондо испричао своје неостварене дечачке снове. „Усамљеник” је месецима приказиван у Француској и редовно је емитован пре филмова где је Белмондо играо главну улогу. Снимајући филм још више се учврстило њихово пријатељство.
У време док је чувао мрежу Париз Сен Жермена Илија Пантелић је држао мали ресторан. Чест гост му је био управо Белмондо, а где се он појављивао то је било и стециште лепих жена, наших земљака, уметника, боема пошто су сви желели уживо да виде ненадмашног глумца. Због тога је популарни Панто у свој ресторан често звао старе другаре тамбураше из Новог Сада које познавао још из времена док је осам година бранио боје Војводине (1961/69).
Из тог периода је остала и упамћена једна анегдота која се и данас међу старијим тамбурашима и навијачима Војводине препричава у Новом Саду. Долазећи код популарног Панте у ресторан Белмондо је заволео и тамбураше који су ту свирали. Посебно је уживао уз звук виолине. Тако је и упознао надалеко познатог виолинисту Јовицу Николића „Лепог Јовицу” како су га сви у његовом оркестру и шире звали.
Жан Пол Белмондо је од Пантелића сазнао да прима виолина новосадских тамбураша воли и лепо да се обуче. Зато га је и позвао да буде његов гост у једној од бројних паришких модних кућа. Гледао је Јовица скупоцена одела, али када би видео астрономске цене напрасно би одустао од куповине. На крају се ипак, одлучио за најјефтиније и узео га.
Кроз два, три дана на адресу у једном паришком поткровљу где су били смештени тамбураши који су свирали код Илије Пантелића је дошао један дечаћић са пакетом у руци. Само је рекао да је то за „Лепог Јовицу”. Било је то оно исто скупоцено одело, поклон од Жан Пол Белмонда, који није жалио новца да награди музичко умеће новосадског виолинисте који је остао упамћен и по непревазиђеном извођењу песме Арсена Дедића „О младости”.
Све полако, али сигурно нестаје као да никада није ни било, али било је и те како је било. Зато је и написана ова прича. Ми старији се све чешће „дружимо” са мртвима јер сада тај свет насељавају људи уз чије филмове, одбране, музику, стихове смо одрастали. Жан Пол Белмондо је био човек посебног кова, глумчина, лафчина, широкогруд, сјајан човек. Поседовао је велики таленат за пријатељство. Када је отишао у рајске долине 6. септембра 2021. сигурно је срео вишедеценијског другара и пријатеља Илију Пантелића који је исписао златне странице фудбалског спорта у Новом Саду и Војводини са којом је у сезони 1965/66. освојио прву титулу шампиона Југославије.
Милорад Бјелогрлић
