У земљи у којој се функције додељују брже него што се читају закони, појави се и човек који је успео да обједини две наизглед неспојиве ствари: геодезију и пропаганду страха.

Дарко Глишић, министар за јавна улагања, по образовању виши геодета — човек који је требало да мери терен, границе, висинске разлике и квадратуре. Укратко: оно што је чврсто, опипљиво и проверљиво. Али у домаћој политичкој пракси, диплома је често само почетна грешка у наративу. Јер када се геодетска прецизност пресели у политички говор, уместо терена добијеш друштво које се „нивелира“ страхом.

“УПИСИВАЋЕМО ДЕЦУ, АЛИ НЕ И ОДГОВОРНОСТ”

Реченица која је изазвала реакције — и требало је — гласи отприлике овако: родитељима се поручује да не уписују децу на „блокадерске факултете“, јер ће их, како је речено, вратити „у ковчегу“, уз позивање на смрт једне студенткиње као илустрацију. То више није политичка порука. То је покушај емоционалне блокаде друштва.

Не аргумент.

Не став.

Него рефлекс: страх.

Јер када не можеш да убедиш — застрашиш.

Када не можеш да објасниш — запретиш.

Када нема резултата — уведеш трагедију као средство комуникације. И то не било какву трагедију, него ону која је већ једном завршила људски живот, па се сада користи као метафора у политичком маркетингу.

ГЕОДЕЗИЈА ПРЕТНЈЕ

Занимљиво је како се овде све мери, али ништа не разуме. Геодета мери висину зграде, али не мери дубину речи. Министар мери инвестиције, али не мери последице. А последице су једноставне: када држава почне да користи смрт као аргумент, друштво престаје да води разговор и почиње да води рачуне о страху.

То је нова врста мапе:

уместо територија — емоције

уместо граница — претње

уместо инфраструктуре — траума

И све то под фирмом „јавног обраћања“.

ПОЛИТИКА КАО УСМЕНИ ЗАПИС СТРАХА

Проблем није само у једној изјави. Проблем је што такве изјаве више не изазивају шок, него расправу о „контексту“. А контекст је увек згодан изум када се не жели рећи да је нешто једноставно — неприхватљиво.

У нормалним политичким системима, оваква реченица би била крај каријере. Код нас је то само још један дан у комуникацији власти са грађанима.

РОДИТЕЛЈИ КАО МЕТА

Посебна тежина лежи у томе што се не обраћа институцијама, него родитељима. Јер родитељ није бирач. Родитељ је слабост. А слабост је најлакша тачка политичког притиска. Зато се не говори о програмима, реформама или квалитету образовања. Говори се о смрти. Јер смрт не тражи објашњење — само послушност.

ЗАКЛЈУЧАК КОЈИ НИЈЕ ЗАКЛЈУЧАК

На крају, остаје слика друштва у којем се образовање не препоручује, него се сугерише као ризик по живот. И где министар, уместо да улива сигурност у систем, постаје његов најгласнији произвођач несигурности. А грађани, навикли на све, само констатују нову фазу:

Некада се деца уписују на факултет да би стекла знање. Данас, изгледа, треба размишљати да ли ће се уопште вратити из те одлуке. И то је можда најпрецизнија геодезија овог времена: не мери се више земља — мери се колико страха још може да стане у једну државу.

др Светлана Цвијановић