U zemlji u kojoj se funkcije dodeljuju brže nego što se čitaju zakoni, pojavi se i čovek koji je uspeo da objedini dve naizgled nespojive stvari: geodeziju i propagandu straha.
Darko Glišić, ministar za javna ulaganja, po obrazovanju viši geodeta — čovek koji je trebalo da meri teren, granice, visinske razlike i kvadrature. Ukratko: ono što je čvrsto, opipljivo i proverljivo. Ali u domaćoj političkoj praksi, diploma je često samo početna greška u narativu. Jer kada se geodetska preciznost preseli u politički govor, umesto terena dobiješ društvo koje se „nivelira“ strahom.
“UPISIVAĆEMO DECU, ALI NE I ODGOVORNOST”
Rečenica koja je izazvala reakcije — i trebalo je — glasi otprilike ovako: roditeljima se poručuje da ne upisuju decu na „blokaderske fakultete“, jer će ih, kako je rečeno, vratiti „u kovčegu“, uz pozivanje na smrt jedne studentkinje kao ilustraciju. To više nije politička poruka. To je pokušaj emocionalne blokade društva.
Ne argument.
Ne stav.
Nego refleks: strah.
Jer kada ne možeš da ubediš — zastrašiš.
Kada ne možeš da objasniš — zapretiš.
Kada nema rezultata — uvedeš tragediju kao sredstvo komunikacije. I to ne bilo kakvu tragediju, nego onu koja je već jednom završila ljudski život, pa se sada koristi kao metafora u političkom marketingu.
GEODEZIJA PRETNJE
Zanimljivo je kako se ovde sve meri, ali ništa ne razume. Geodeta meri visinu zgrade, ali ne meri dubinu reči. Ministar meri investicije, ali ne meri posledice. A posledice su jednostavne: kada država počne da koristi smrt kao argument, društvo prestaje da vodi razgovor i počinje da vodi račune o strahu.
To je nova vrsta mape:
umesto teritorija — emocije
umesto granica — pretnje
umesto infrastrukture — trauma
I sve to pod firmom „javnog obraćanja“.
POLITIKA KAO USMENI ZAPIS STRAHA
Problem nije samo u jednoj izjavi. Problem je što takve izjave više ne izazivaju šok, nego raspravu o „kontekstu“. A kontekst je uvek zgodan izum kada se ne želi reći da je nešto jednostavno — neprihvatljivo.
U normalnim političkim sistemima, ovakva rečenica bi bila kraj karijere. Kod nas je to samo još jedan dan u komunikaciji vlasti sa građanima.
RODITELJI KAO META
Posebna težina leži u tome što se ne obraća institucijama, nego roditeljima. Jer roditelj nije birač. Roditelj je slabost. A slabost je najlakša tačka političkog pritiska. Zato se ne govori o programima, reformama ili kvalitetu obrazovanja. Govori se o smrti. Jer smrt ne traži objašnjenje — samo poslušnost.
ZAKLJUČAK KOJI NIJE ZAKLJUČAK
Na kraju, ostaje slika društva u kojem se obrazovanje ne preporučuje, nego se sugeriše kao rizik po život. I gde ministar, umesto da uliva sigurnost u sistem, postaje njegov najglasniji proizvođač nesigurnosti. A građani, navikli na sve, samo konstatuju novu fazu:
Nekada se deca upisuju na fakultet da bi stekla znanje. Danas, izgleda, treba razmišljati da li će se uopšte vratiti iz te odluke. I to je možda najpreciznija geodezija ovog vremena: ne meri se više zemlja — meri se koliko straha još može da stane u jednu državu.
dr Svetlana Cvijanović
