Постоје два начина борбе, један уз помоћ закона, други уз помоћ силе! (Макијавели)
Следећи далекосежност ове мудрости, наша борба захтеваће подједнако снагу закона и снагу силе. Разбијају се полако илузије да живимо у друштву које поштује макар минимум демократских правила. Кулисе полако падају, магле се полако дижу, само ми никако да престанемо да глумимо гушчју наивност и слабовидост. Још има доста оних који уживају у фатаморгани ситносопственичког благостања, оних који се диве Његовој државничкој мудрости и уметности убеђивања, оних које је отровна пропаганда отела од разума и логике. Страх јесте прешао на супротну страну, али су они свој страх успели да претворе у бес, очај су претворили у спремност да се боре до краја за свој имагинаријум.
Њихова страна постаје ( или барем покушава да остави такав утисак) компактна, солидна, готово непромењљива у односу на амплитуду политичких, геополитичких, економских и других промена. Али, немогуће је сакрити листу проблема пред којима они стоје затечени, збуњени, нервозни. Највећи проблем је тај што бројност фаланге лојалиста није довољна сама по себи за „убедљиву победу на изборима“. Овај проблем у себи садржи два подпроблема. Први-убедљива победа им је потребна као обесрабрујући аргумент због којег би већина грађана одустала од побуне против крађе избора. Други-ни страх, ни лаж више не успевају да као гравитациона сила привуку колебљивце, осипање сигурних гласова је очигледно, басен разочараних напредњака који одлазе у апстиненцију је забрињавајуће велики.
Листа проблема која је адресирана на студенте није за потцењивање. Напротив. Постоји хиљаду начина да ова „буна против дахија“ не успе, а само један да успе. Тај један још увек се тражи, цена је велика, времена је све мање. Али, не треба паничити, не треба очајавати, не треба падати у токсично разочарење.
Делати, делати, то је оно због чега постојимо! Фихте нас учи да је делање највиши принцип егзистенције и темељна етичка вредност! Довољно је времена да се успостави функционална релација између „студентске листе“ и официјелне опозиције. Довољно је времена да се јасно артикулише програмски, идеолошки и политики минимум свих оних који желе да сруше Вучића и све оно што он представља. Наравно да су поменути мотиви различити, можда погрешни, неки и променљиви, али најважнији квалитет тих мотива јесте њихова употребљивост. Вредносни суд и легитимитет ти мотиви неће тражити на овим „нултим“ изборима, већ на оним који ће уследити након њих.
Фун фацт-у рушењу Вучића учествоваће и они много гори од њега!
Али ти гори нису имали прилику да остваре своје замисли, ма како ужасне и неморалне биле. Вучић је гори од њих само из једног, али круцијалног разлога-он је на власти. Управо та неоганичена власт коју је присвојио чини га тако деструктивним, штетним, отровним, смртоносним. Зато је он најгори! А оне горе од њега, који су такви само вербално, декларативно, можемо искористити да га развластимо, детронизујемо, неутрализујемо.
Студенти су се одлучили да изборима мењају власт, систем, државу, друштво. Избори сами по себи не представљају промену, они је само потврђују, санкционишу, обзнањују. Предстојећи избори требало би да верификују вољу народа која се своди на једно-желимо промену, а промена почиње променом Вучића као извора, узрока и корена наших проблема, тегоба, подела, неразумевања. (Наравно да се процес промене Србије не завршава променом Вучића, али је његово уклањање са позиције моћи јесте неизбежна нужност. Он није случајна аномалија наше историје, он је производ и наставак наших непревазиђених традиција). Одлука о изборима обесмишљавају режимску тезу о обојеној револуцији, о насилној промени уставног уређења, о белосветској завери против „српског света“. Одлука о изборима је проактивна одлука, одлука иницијативе, одлука која намеће тему, одлука која мобилише. Одлука о избприма не представља поверење у институције, јер су оне већ одбиле да раде свој посао одбијајући прве студентске захтеве. Одлука о изборима је задња карта које процесу промена може да обезбеди шансу мирне транзиције власти и почетак мирног изласка из дубоке кризе у коју смо упали.
Слобода одређује будућност, упозорава Фихте. За ту слободу вреди положити и личну и колективну жртву и бити спреман на ванредна одрицања. Дрво слободе мора бити заливано с времена на врема крвљу партиота и тирана, наставља Џеферсон. Њима за Божићном трпезом певају убице, друштво им праве ратни злочинци, Ћациленд им штите силоватељи, новинаре нападају осведочени криминалци. Крви, зноја и суза мора бити. Цена слободе је скупа, зато је слобода тако вредна. Она своју вредност не мери благостањем слободних, већ величином жртве страдалника за слободу. Вучићева кула се руши и питање је ко ће све остати испод рушевина. Али, рушење нечег што ј еграђено на сили, не може без употребе силе. У ком облику ће се појавити та сила одлучује онај ко је први за силом потегао.
На нама је да поред мудраца који прате или предводе студентску потентност, окупљамо и силнике који ће тој грађевини бити и физичка и духовна арматура.
До победе!
др Александар Дикић
