Уочи Божићног, Боже ми опрости, концерта Двојника Даде Топића, у трочасовном Божићном, нека ми Бог опрости, „обраћању нацији“ путем, Боже ме прости, Дезинформер ти-вија, у интермецу стихова „Свака би фукара да убије вука“ и „Туркиња се пред џамијом клела“, Лав Који Седи На Две Хоклице (ЛКСНДХ) рекао је да би избори, ма шта то садржински и количински значило, могли да буду „у октобру, биће у новембру, у новембру биће у децембру“ ове или оне тамо године.
И, мада нико, ама баш нико, од 1. новембра претпрошле, па ево до данас, није (за)тражио ванредне председничке изборе, ЛКСНДХ је претећим тоном, оптужујући „тамо неке“ непостојеће да лажу, још једном масно слагао грађане чији је председник Републике: „Цела влада може да ми напише да распустим Скупштину, а ја могу да кажем – нема распуштања. Зашто сте лагали више од пола године да сам ненадлежан – то је зато што само тражите моју главу?!“
Па да видимо, ако лаже коза, да ли лаже и рог (Устав и закон)? Тачно је да у Закону о председнику Републике, члан 20, пише да „председник Републике може (не стоји и да „мора“) да распусти Народну скупштину на образложени предлог Владе, али пише и да је „дужан да распусти Народну скупштину у случајевима који су одређени Уставом, те да, указом о распуштању Скупштине, донесе одлуку којом расписује изборе за народне посланике“.
Према члану 22, председник Републике „дужан је да распусти Народну скупштину ако Народна скупштина у року од 90 дана од дана свог конституисања не изабере Владу или ако не изабере нову Владу у року од 30 дана од дана кад је претходној Влади престао мандат“. А Поглавица је већ, пре скоро годину дана, изиграо ову своју уставну и законску обавезу.
Како? На официјелном сајту Владе Србије, 28. јануара 2025, под насловом „Вучевић поднео неопозиву оставку на место председника Владе Србије“, објављена је званична информација, у којој, већ у лиду, пише: „Председник Владе Републике Србије Милош Вучевић саопштио је данас да подноси неопозиву оставку на ту функцију.“ У другом пасусу те вести објашњено је како је „Вучевић на ванредној конференцији за новинаре у Влади Србије рекао да је неопозиву одлуку о оставци донео након синоћњих догађаја у Новом Саду, када су нападнути студенти“.
Но, „кад ја тамо, а оно – међутим“. Још тада сам јавно упозоравао да Наводни Вођа Напредњака (НВН), није саопштио грађанима да је „поднео оставку“ на премијерско место, већ је, за сваки случај, казао да је само „донео неопозиву одлуку да поднесе оставку“, а све и да јесте, пошто је Скупштина, још од 25. новембра претпрошле године под државним ударом Врховникове Тајнице – питање је ко би његову оставку могао да усвоји?!
Дакле, ако бисмо поверовали званичној страници Владе Србије да је НВН, уистину, поднео оставку 28. јануара 2025. и тако одвео Владу у „технички мандат“, остаје чињеница да нити је парламент до 27. фебруара, дакле у законском року од 30 дана, изабрао нову владу нити је, пошто Скупштина већ није испунила њену, председник Републике није испунио своју законску обавезу и расписао нове изборе, него је Влада у наводној оставци и даље предлагала законе, а Скупштина је пад Владе констатовала тек 19. марта 2025, па је нови (наводно Мацутов) кабинет изабран тек 16. априла?! Елем, чак 48 дана након истека свих уставних и законских рокова!
Наиме, једино оправдање за то што Поглавица прошлога пролећа није распустио парламент и расписао изборе могло би да буде „трајање ратног или ванредног стања“, али оно, као што се зна, није уведено, осим ако се у то не рачуна Поглавичино формирање Независне Државе Ћацистан (Ен-Де-Ћа) на привремено окупираној територији Републике Србије.
А у том периоду безвлашћа, Свевладар је, још интензивније него иначе, на дневном нивоу, демонстрирао да је управо он (а не Вучевић, па Мацут) и председник Владе, и министар полиције и правде, и попечитељ Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, и председник парламента, али и врховни тужилац и први кадија и шеф Уставног суда. То јест, да му је до Устава и закона стало – колико да лањског снега…
. . .
Пошто већ од демократских избора Поглавица бежи као од губе, да пробамо да наслутимо шта би то онда могло да се крчка у, од Устава одметнутој, кухињи на Андрићевом венцу?
Још у време тзв. „корона (изборне) кампање“, у тексту „Прети ли нам Закон о преносу овлашћења (Ермäцхтигунгсгесетз)?“ (15.5.2020), подсетио сам да је немачки канцелар Адолф Хитлер, већ на почетку своје легалне и легитимне владавине, у ожујку 1933, као амандман на Вајмарски устав, донео свој „Гесетз зур Бехебунг дер Нот вон Волк унд Реицх“ илити скраћено: „Ермäцхтигунгсгесетз“ („Закон о овлашћењу“). Или, у пуном преводу: „Закон о поправљању стања народа и државе“. А пошто је претходно, током изборне кампање, запаљена зграда парламента („паљење Рајхстага“) за шта Хитлер оптужио комунисте, па убедио председника Паула фон Хинденбурга да је реч о завери против државе, због чега је, по члану 48. Устава, проглашено ванредно стање (Декрет о пожару у Рајхстагу). Тај закон је Хитлеру дао огромна овлашћења у случају (његове личне!) „процене“ да су угрожени јавни ред и мир, али му и омогућио да „усваја законе“ — чак и оне који крше устав (!) — без сагласности Рајхстага и председника Немачке! Опозиционе странке су забрањене или су се самораспустиле, па је Немачка, већ половином српња 1933, постала једнопартијска држава у којој је Националсоцијалистичка партија озакоњена као једина легална, па су се на парламентарним изборима 1933, 1936. и 1938. нацисти „такмичили“ сами са собом, а украс су им чинили сателитски „независни противкандидати“.
Већ тада ми се, дакле, пре шест година, „јавило“ да и у Поглавичиној Србији није немогућ неки лекс специјалис који ће заковати, зацементирати, легализовати већ омоћало противуставно стање, односно и формално озаконити преношење свих тих овлашћења на онога код кога она стварно већ и јесу!
Прошле године, а пре великог Видовданског протеста, у тексту „Режим у режиму клиничког државног удара и (ауто)пројекције“ (12. липањ 2025), поставио сам питање за милион долара: „Шта још, перманентно „гаслајтована“, парламентарна опозиција (ако је то и даље, с обзиром да већ одавно сумња у властите мисли и осећања и преузима слику стварности коју јој сервира манипулатор) ради у српском парламенту који је, од 25. новембра, под државним ударом Поглавичине Тајнице?“ И све то у тренутку када самозвани поглавица Ћацистана, Србије и свих српских земаља ЛКСНДХ „младост и будућност ове земље даноноћно етикетира као: злочинце, зликовце, терористе, стране плаћенике, силеџије, блокадере, обојене револуционаре, лопуже, усташе, окупаторе, узурпаторе, рушитеље, фашисте и нацисте!“
Уместо одговора на то обично грађанско питање, добио сам салве увреда и хајку из редова те самозване Поглавичине политичке квазиалтернативе које се, у међувремену, институционализовала као „Смоквин Лист Опозиција Србије“ (СЛОС).
На сам дан смрти председника Немачке Хинденбурга канцелар Хитлер је потпуно укинуо институцију председника, проглашавајући самога себе за „вођу немачког Рајха и народа“ и за врховног команданта оружаних снага. У року од две недеље октроисао је и референдум на коме је, под слоганом „Хитлер за Немачку – цела Немачка за Хитлера“, формално и легитимисао и легализовао државни удар да би, већ до краја 1938, како је то записао Себастијан Хафнер, „90 одсто Немаца били верници у Фирера“!
Ту сам колумну (12.6.2025) завршио питањем: Зашто једна трећина народних посланика садашњег сазива Народне скупштине Србије, ево већ цео месец, одбија да, својим потписима, формално верификује захтев студената за расписивање ванредних парламентарних избора?
. . .
Уместо да се изјасне да ли им је заиста важније да опстану у парламенту до краја мандата овог скупштинског сазива под државним ударом (дакле, до децембра, али 2027!) или да помогну већинској Србији да некако дође до ванредних избора, СЛОС-овце више занима такмичење с Поглавицом у даштању (“дашто ми ти дашто?”), сумњичењу и сеирењу веродостојности 400.000 потписа грађана које су студенти прикупили у само једном дану и у злурадом пребројавању “крвних зрнаца” београдских “Филозофа у блокади”, на једној, и новопазарских студената, на другој страни.
Таман кад се учинило да су се €фанатични СЛОС-овци коначно, на ползу целе искрено антивучићевске политичке Србије, објединили у „координацији комуникације са ЕУ“, уследила су два невероватна маневра која као да је наручио сам Поглавица. Део СЛОС-а предложио је парламенту акт о отимању стране (руске) имовине у Србији, а други део затражио да се, у прокламативно војно-неутралној Србији, угаси руско-српски центар у Нишу, али не и америчка НАТО војну база у Урошевцу!
А као „одбрану“ од тог очитог подастирања црвеног тепиха Поглавици којим би, у односу на такве политичке противнике, тријумфално ушетао у изборе као „2 у 1“, и као највећи Србин над Србима и као највећи €фанатик међу €фанатицима – СЛОС артиљерија грува по студентима као некаквим наводним „литијашима“ и „следбеницима локнастог Вагнер Исуса“ који би да опозицији узму нешто ексклузивно њено…
. . .
Шта би све – након Поглавичине листе за одстрел судија и тужилаца који су, по његовој правној експретизи, криминалци који руше уставни поредак и државу; после озакоњења неуставног термина “врховни командат”; након нападног “шминкања” и октроисања Уставног суда; после најављене “кастрације” надлежности Тужилаштва за организовани криминал; након најаве Поглавичине аболиције и помиловања свих његових “лојалиста” у случају да се судови и тужилаштва осмеле да их туже и осуде – могло да уследи и да ли је, можда, на реду доношење још неких квазизаконских списа и прописа, на трагу већ виђеног у претходном веку?
Нешто као, данашњим језиком казано, озакоњење диктатуре лумпенпролетеријата, ботераја, сумњивог капиталераја и остале гологузије из предвучићевог доба…?
Примера ради, увођење „Шестојануарске диктатуре“ (6. сијечањ 1929) краљ Александар Ујединитељ образложио је једноставном потребом: „Између мене и мог драгог народа више неће бити посредника, те због тога укидам Народну скупштину“.
У својим мемоарима („У борби за слободу“, Академска књига, Нови Сад, 2025), први пут објављеним у Њујорку 1947, за његова живота, некадашњи вођа Хрватске сељачке странке и потпредседник Владе Краљевине Југославије, др Владко Мачек, овако описује време непосредно након увођења „Шестојануарске диктатуре“: „Међу првим диктаторским законима донесено је пооштрење ионако већ драконског закона о заштити државе, затим закон о креирању централног суда за заштиту државе у Београду, без икакве призивне инстанције, и наравно уредбу о распусту свију странака.“
Шестојануарска диктатура означава период диктатуре у Краљевини СХС који је започео 6. 1. 1929. године, када је краљ Александар И Карађорђевић распустио Народну скупштину, забранио рад свих политичких странака и синдиката, политичке скупове, увео цензуру, прогласио идеологију „интегралног југославенства“ и држави променио име у Краљевина Југославија.
Да се подсетимо, шта је свему претходило?
Најпре, „Обзнана“ Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, од 29. децембра 1920, којом је забрањен рад Комунистичке партије (након што је постигла велики успех на првим послератним изборима за Конституанту и на локалу) и прокомунистичких синдиката, забрањена „свака разорна пропаганда“ и „новине и списи који би проповедали диктатуру, револуцију, генерални штрајк или ма какво насиље“, те суспендована разна уставна, а посебно радничка права.
Сама преамбула „Обзнане“ изгледа као да ју је писао неки данашњи режимски пропагандиста. Ту, поред осталог, стоји и: „Са више страна и из више поузданих извора, државне власти имају сазнање, да растројни и реакционарни елементи спремају ових дана напад на државу, њено устројство и друштвени ред са задатком да по руском бољшевичком примеру, све сруше што данас постоји од закона, установа и добара јавних и приватних, а на место свега заведу као у Русији, власт, неколико људи који ће располагати животом, слободом и имањем грађана, а државу нашу отворити инвазији странаца. То они зову диктатуром пролетеријата. И пошто сматрају нашу државу само као један сектор на фронту у борби коју бољшевици воде против осталог света — то ће они на том сектору повести војну против светског капитализма, како би се срушило све и свуда у свету, што су до данас створили дух, снага и рад човечанства.
Наша земља би имала, по њиховим замислима, да понова потоне у крв, да понова уђемо као опет у Русији у унутарње грађанске борбе, међународне ратове и пљачку хране и стоке по селима, и другог имања по варошима.
Комунистичком покрету су се придружли притворно и подмукло многи јавни и тајни непријатељи наше земље и народа. Побеђени у рату, гледају да се после рата освете, овој земљи замећући у њој нереде и подржавајући их и споља и изнутра. Једни се, иако ратни богаташи, уписују у комунистичку странку, други дају новац за новине које пишу неистине и драже народ на незадовољство, трећи одржавају везу са иностранством и новчаним фондовима из иностранства набављају бомбе, експлозиве и оружје, четврти свим и свачим спречавају сваки рад у земљи и на рђав глас без доказа, износе све јавне раденике и сав њихов рад. Све то да би се земља збунила, грађани постали равнодушни и огорчени на државу.
Неколико стотина људи плаћаних из тајних фондова иду из места у место, са збора на збор, из воза у воз, из кафане у кафану, ништа друго не радећи но мутећи јавни мир и убијајући код грађана поверење у државу и њену будућност. Данас то чини један, сутра други, на исти начин прекосутра трећи итд. једни за другим да би изазвали уверење да је одиста готов смак овог друштва и државе… Покушавају да шире своју отровну пропагандом међу војском и жандармеријом, како би као у Русији срушили поред осталих и те стубове реда, и завели место њих тзв. црвену војску и црвену гарду које продужују и данас, кад се цео свет смирује, ратове грађанске и међународне… Влада је одлучила да се снага државе стави у службу слободе и реда…“
Аутор „Обзнане“, министар унутрашњих дела Милорад Драшковић, убијен је 21. јула 1921, у Делницама, а атентат је извршила комунистичка група „Црвена правда“ (атентатор Алија Алијагић и саучесници Родољуб Чолаковић и Димитрије Лопандић).
Због тога је, након „Обзнане“ која је, са правног становишта, била само парче хартије које је требало да послужи као средство политичког застрашивања, убрзо донет и трајни (и много оштрији) Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави, 2. августа 1921. године којим је КП као „превратничка организација, склона терористичким методама, стављена ван закона, њени посланици лишени мандата, а пропаганда комунизма проглашена злочином“.
Пооштрени Закон о заштити државе из 1928. године био је кључан закон донет након атентата на посланике Хрватске сељачке странке у Скупштини, којим су пооштрене казне за „политички криминал, посебно за радикалне националистичке и комунистичке покрете, у циљу јачања централне власти“, али је он заправо послужио као увод у Александрову краљевску диктатуру, ограничавајући слободе и гушећи опозицију, што је водило даљој дестабилизацији и ескалацији сукоба, нарочито тзв. хрватског питања.
Закон је увео строже санкције за деловање против државе, подривање уставног поретка, комунистичку делатност и (хрватски) сепаратизам, али је означио и привремени престанак парламентарне демократије и прелазак на ауторитарни режим у Краљевини Југославији.
. . . Не буде ли наравоученија из историје 20. века, не пише нам се нимало добро. Јер, ако неко од избора, као најдемократскијег и најправичнијег пута за разрешење драматичне друштвене кризе, бежи к’о ђаво од крста, једино за оваквим или сличним нечим може да посегне.
Цвијетин Миливојевић
