Аутентичне револуције су дуготрајније у односу на увезене. Примери Кубе, Југославије и Кине потврђују ту тезу. Увезене демократије су нестабилне, неодрживе и краткотрајне и вице верса.
Бег у визију лепше будућности, јер немамо снаге да се суочимо са трагичном стварношћу, обично наш поглед усмерава ка споља или ка горе, очекујући да ће нека сила коју нисмо ни створили, ни узроковали, па самим тим ни заслужили, решити наше проблеме који нам се чине нерешивим. Забрињавајућа је наша потреба за тутором, наша неодговорна инфантилност, наше одбијање да одрастемо. Зато уместо лидера тражимо оца нације, као да смо сирочад, копилад, деца без старатеља. Зато уместо процедура више волимо пречице, као слаткише уместо зелениша, као забаву уместо обавеза. Зато наше грешке не прихватамо као своје, већ као део завере или као последицу зависти других око нас, јер ми смо невини, безазлени, несвесни. Па зар деца нису оправо таква- безгрешна, она немогу бити крива за своје поступке?! Цео један народ покушава да овако проживи читаву епоху, а када му не успе онда криви горку судбину, неправедни свет или своју жртву уздиже на религијски ниво.
Вучић нам се десио управо из наше потребе за родитељем који ће нас штитити од страшила са стране, од глади и беде, од поплава, болести, ратова. Он ће нас очински критиковати да смо лењи, да тешко прихватамо промене, да морамо да мењамо менталитет, навике, начин живота. Опет, он ће нас сврстати у историјске народе који су спасили свет, који су били грудобран европске цивилизације, вечите жртве глобалне неправде чији узрок само он може да докучи.
Војска која се мобилише, наоружава и распоређује насупрот нас је база изграђене пирамиде култа личности. Они више не верују ни у државу, ни у друштво, ни у појединца. Они верују само у Њега. Он им је замена и за заједницу, и за државу, и за себе саме, јер Он размишља, ствара, пати и жртвује се уместо њих. Због тога му они дугују неизмерну захвалност, дивљење и лојалност и најмање што могу да ураде зауврат јесте да буду живи зид између њега и његових непријатеља.
Дуго је, предуго је Он епицантар свих политичких дешавања у Србији. Он ужива у тој позицији јер је малигни нарцистични егоцентрик. Он се тиме храни, он расте и јача захваљујући томе. „Ниси надлежан“-био је први ударац у меки трбух предсднику социопати. Некога ко је патолошки аттентион-wхоре највише боли одузимање пажње до границе игнорисања. Једна од већих грешака опозиције било је исувише лако упадање у добро припремљену замку где је целокупна баражна ватра усмеравана према Њему. Некада су грешили у одређивању периметра, некада је намерно промашивано, некада је пуцано ћорцима. Када вам се политика своди само на једног човека и сами бивате несвесно увућени у формат култа личности и тиме га индиректно ојачавате.
Програм од неколико стотина страна који студенти спремају-одличан потез.
Обилазак најзабаченијих села и засеока по Србији са јасном политичком поруком-одличан потез.
Идеолошко- политички минимум као селективни критеријум за „студентску листу“-одличан потез.
Преображај друштва демократским путем уз друштвени консензус-одлична идеја.
Демократија је идеологије инклузивности, толеранције и дијалога. Када је поставите насупрот диктатору губе се димне завесе којима он покушава да прикрије своје малигне недостатке и зле намере. Он уместо да уједињује, он искључује. Уместо да толерише другачије од себе, он их антагонизује и стигматизује. Уместо да дијалогом решава кризе, он монологом покушава да са сваког проблема одстрани фокус јавности.
Ове супротности треба додатно појачавати током кампање. Уз очекиване злоупотребе институционалне моћи, уз ударце испод појаса, уз пролиферацију сурогат опозиције-уз све те опасности могуће је завршити прву фазу опоравка Србије која се огледа у развлашћивању Александра Вучића и његовог режима.
Потребно је радити на инспирацији, мотивацији и активацији маса. Катализатор тог процеса јесу студенти, инструмент тог подухвата морају бити одрасли, јунаци те победе бићемо сви.
Побеђујући Њега побеђујемо себе, своју заосталост у развоју и у трци са другим народима, своју инфантилност коју треба заменити полетном,креативном и амбициозност адолесценцијом (до зрелости је дуг пут).
Кренимо тим путем којим се мора проћи, пре или касније. Највећу жабу прогутајмо прву. До победе!
др Александар Дикић
