Син сам сељака, тежака, млинара крша и камена. Добричине којем су отимали, клали, палили… тек замомченог старца што је ко дете оседео за све оне ненаошене главе… Син сам Србина по рођењу, благослову, искушењу и подвигу. Син сам пите од коприве, камена, трна, песме и јаука. Син сам најнежнијих грубих шака. Она згрчена три квргава прста, пукле коже и криво сраслих костију. Србинов син, ееееј!

Оног што је Господу скројио гуњ, опанке и каљаче.

Син сам немања где се у кући вазда имало- сите душе је лако гладовати. Син сам стожине и навиљака, најбољих косача, оних зора кад се откива коса, вруће попаре и масне варенике. Син сам пргавог Србина што ће ти стрести шамарчину опсујеш ли му мајку ил оца, ал ће те трком на коцу и крсту одменити. Син сам закопаних ракија и откопаних гробова.

Разметали су нам кости да нас затру али ништа пуста земља не рађа ко Србина! Србоникле су моје горе и камењари. Син сам захвалних за све што нису имали. Добрих, да их на рану ставиш, а на њима вазда ране незацелне.

Син сам ноћи пуне свитаца и онога најгушћег мрака у којем не можеш да залуташ док год очима не гледаш. Син сам неписмених који су описменили васељену. Тврдоглаво огрезлих у ћирилицу, па ни корак да узмакну! Син сам и оних ноћи кад би се Господ привио уз бубњару да се наслуша десетерца и згреје опанке. Слуша Господ и плаче. Плаче Србин и пева.

Син сам мајки што су бдиле да Господ почине. Нико ко Српкиња није знао небо да расчешља па упреде у кике. Да поседне звезде ко децу за сто и нутка на вечеру. Син сам добрих што су их рађале најбоље! Србин, и шта ћу боље и више од тога? Крст је мој највећи, али га носим у опанцима Бога…

Михаило Меденица