Postoje dva načina borbe, jedan uz pomoć zakona, drugi uz pomoć sile! (Makijaveli)
Sledeći dalekosežnost ove mudrosti, naša borba zahtevaće podjednako snagu zakona i snagu sile. Razbijaju se polako iluzije da živimo u društvu koje poštuje makar minimum demokratskih pravila. Kulise polako padaju, magle se polako dižu, samo mi nikako da prestanemo da glumimo guščju naivnost i slabovidost. Još ima dosta onih koji uživaju u fatamorgani sitnosopstveničkog blagostanja, onih koji se dive Njegovoj državničkoj mudrosti i umetnosti ubeđivanja, onih koje je otrovna propaganda otela od razuma i logike. Strah jeste prešao na suprotnu stranu, ali su oni svoj strah uspeli da pretvore u bes, očaj su pretvorili u spremnost da se bore do kraja za svoj imaginarijum.
Njihova strana postaje ( ili barem pokušava da ostavi takav utisak) kompaktna, solidna, gotovo nepromenjljiva u odnosu na amplitudu političkih, geopolitičkih, ekonomskih i drugih promena. Ali, nemoguće je sakriti listu problema pred kojima oni stoje zatečeni, zbunjeni, nervozni. Najveći problem je taj što brojnost falange lojalista nije dovoljna sama po sebi za „ubedljivu pobedu na izborima“. Ovaj problem u sebi sadrži dva podproblema. Prvi-ubedljiva pobeda im je potrebna kao obesrabrujući argument zbog kojeg bi većina građana odustala od pobune protiv krađe izbora. Drugi-ni strah, ni laž više ne uspevaju da kao gravitaciona sila privuku kolebljivce, osipanje sigurnih glasova je očigledno, basen razočaranih naprednjaka koji odlaze u apstinenciju je zabrinjavajuće veliki.
Lista problema koja je adresirana na studente nije za potcenjivanje. Naprotiv. Postoji hiljadu načina da ova „buna protiv dahija“ ne uspe, a samo jedan da uspe. Taj jedan još uvek se traži, cena je velika, vremena je sve manje. Ali, ne treba paničiti, ne treba očajavati, ne treba padati u toksično razočarenje.
Delati, delati, to je ono zbog čega postojimo! Fihte nas uči da je delanje najviši princip egzistencije i temeljna etička vrednost! Dovoljno je vremena da se uspostavi funkcionalna relacija između „studentske liste“ i oficijelne opozicije. Dovoljno je vremena da se jasno artikuliše programski, ideološki i politiki minimum svih onih koji žele da sruše Vučića i sve ono što on predstavlja. Naravno da su pomenuti motivi različiti, možda pogrešni, neki i promenljivi, ali najvažniji kvalitet tih motiva jeste njihova upotrebljivost. Vrednosni sud i legitimitet ti motivi neće tražiti na ovim „nultim“ izborima, već na onim koji će uslediti nakon njih.
Fun fact-u rušenju Vučića učestvovaće i oni mnogo gori od njega!
Ali ti gori nisu imali priliku da ostvare svoje zamisli, ma kako užasne i nemoralne bile. Vučić je gori od njih samo iz jednog, ali krucijalnog razloga-on je na vlasti. Upravo ta neoganičena vlast koju je prisvojio čini ga tako destruktivnim, štetnim, otrovnim, smrtonosnim. Zato je on najgori! A one gore od njega, koji su takvi samo verbalno, deklarativno, možemo iskoristiti da ga razvlastimo, detronizujemo, neutralizujemo.
Studenti su se odlučili da izborima menjaju vlast, sistem, državu, društvo. Izbori sami po sebi ne predstavljaju promenu, oni je samo potvrđuju, sankcionišu, obznanjuju. Predstojeći izbori trebalo bi da verifikuju volju naroda koja se svodi na jedno-želimo promenu, a promena počinje promenom Vučića kao izvora, uzroka i korena naših problema, tegoba, podela, nerazumevanja. (Naravno da se proces promene Srbije ne završava promenom Vučića, ali je njegovo uklanjanje sa pozicije moći jeste neizbežna nužnost. On nije slučajna anomalija naše istorije, on je proizvod i nastavak naših neprevaziđenih tradicija). Odluka o izborima obesmišljavaju režimsku tezu o obojenoj revoluciji, o nasilnoj promeni ustavnog uređenja, o belosvetskoj zaveri protiv „srpskog sveta“. Odluka o izborima je proaktivna odluka, odluka inicijative, odluka koja nameće temu, odluka koja mobiliše. Odluka o izbprima ne predstavlja poverenje u institucije, jer su one već odbile da rade svoj posao odbijajući prve studentske zahteve. Odluka o izborima je zadnja karta koje procesu promena može da obezbedi šansu mirne tranzicije vlasti i početak mirnog izlaska iz duboke krize u koju smo upali.
Sloboda određuje budućnost, upozorava Fihte. Za tu slobodu vredi položiti i ličnu i kolektivnu žrtvu i biti spreman na vanredna odricanja. Drvo slobode mora biti zalivano s vremena na vrema krvlju partiota i tirana, nastavlja Džeferson. Njima za Božićnom trpezom pevaju ubice, društvo im prave ratni zločinci, Ćacilend im štite silovatelji, novinare napadaju osvedočeni kriminalci. Krvi, znoja i suza mora biti. Cena slobode je skupa, zato je sloboda tako vredna. Ona svoju vrednost ne meri blagostanjem slobodnih, već veličinom žrtve stradalnika za slobodu. Vučićeva kula se ruši i pitanje je ko će sve ostati ispod ruševina. Ali, rušenje nečeg što j egrađeno na sili, ne može bez upotrebe sile. U kom obliku će se pojaviti ta sila odlučuje onaj ko je prvi za silom potegao.
Na nama je da pored mudraca koji prate ili predvode studentsku potentnost, okupljamo i silnike koji će toj građevini biti i fizička i duhovna armatura.
Do pobede!
dr Aleksandar Dikić
