Od kako sam, pre više od 30 godina (recimo negde na jesen 1994, sa svojih 18 godina) na drvetu ispred Gimnazije kao učenik 4. razreda ove srednje škole ugledao plakat koji objavljuje da se u hramu Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku održava veronauka svake nedelje posle Svete Liturgije – počinje i traje moje duhovno i nacionalno progledavanje, čitanje, mišljenje i delovanje, uz presudan doprinos našeg tadašnjeg veroučitelja i najvažnijeg pravoslavnog publiciste našeg vremena Vladimira Dimitrijevića. Do tada sam bio tradicionalni vernik i antikomunista, što nije loše porodično polazište za dalje, ali je ipak samostalno nedovoljno za ozbiljno hrišćansko i nacionalno promišljanje i pozicioniranje. Predavanja Vladimira Dimitrijevića nisu bila samo veronauka već i nacionalna i politička lektira prve vrste.

Generalno, početkom 90-ih godina 20. veka kreće duhovna i nacionalna obnova srpskog naroda na talasu bujanja antikomunizma. To oslobođenje i oduševljenje srpskih umova za čitanje duhovne i nacionalne literature, kao i politički aktivizam, teško će se skoro ponoviti. Vreme je da se zapitamo gde smo 35 godina kasnije od onog trenutka tzv. pada komunizma i obnove višestranačja u Srba. Kako stoji naša nacionalna stvar?

Ako pogledamo političku scenu možemo lako zaključiti da u Narodnoj skupštini Republike Srbije, nakon što je Srpski pokret Dveri ostao van Parlamenta 2023. godine, više nemamo niti jednu ozbiljnu hrišćansku i konzervativnu, ili ako hoćete desnu političku opciju. Sve što je vredelo, a bilo desno, sistematski je uništeno od strane aktuelnog Vučićevog režima kao najveća potencijalna opasnost za njihov opstanak na vlasti. Jer, Vučiću je oduvek bilo jasno da njega neće smeniti prozapadna politička opcija koja nema većinu u srpskom narodu već jedino nacionalna. Zato je mnogo vremena i raznih resursa potrošio da sve što je desno na srpskoj političkoj sceni ili kupi ili razvali, kao i da sakrije svoju nacionalnu izdaju. Pošto Dveri nisu bile na prodaju sledilo je razvaljivanje. Ono što moramo priznati je da su i naše političke kalkulacije i greške doprinele padu Dveri. Ali, nema sumnje da niko nije predstavljao toliko jasnu političku i nacionalnu alternativu svemu ovome što Vučić radi kao Srpski pokret Dveri.

Dveri su danas u drugom planu i rade na sopstvenoj obnovi. Iako nas nema tri godine u Narodnoj skupštini i medijima nije se pojavila niti jedna ozbiljna nova nacionalna ili desna opcija. To je veoma zanimljivo i govori o stepenu kontrole koji je Vučić zaveo na desnoj strani političkog spektra, kao i o slabosti duha i nesposobnosti organizovanja kod srpskih intelektualaca koji se predstavljaju kao nacionalno misleći i društveno angažovani. O lažno-desnim političkim opcijama poput Miloša Jovanovića ili Branimira Nestorovića ne treba trošiti reči. Oni nisu tu da bi se nešto radilo, sabiralo i borilo protiv vlasti već upravo suprotno – da do toga ne bi došlo. Dakle, propast političkih stranaka nacionalnog opredeljenja je nesumnjiva.

Ako pogledamo srpsku intelektualnu scenu i opasnu podelu među vodećim srpskim intelektualcima na podržavaoce i protivnike Studentskog pokreta kao alternative Vučićevom sistemu izdaje i korupcije, možemo samo da konstatujemo da nisu položili istorijski ispit. Posebno zato što je u pitanju uvek više bio višak sujete i ličnih animoziteta nego načelnih idejnih i političkih sukoba. Taman kada smo mislili da imamo jednu novu generaciju srpskih intelektualaca koja bi mogla predstavljati nukleus nove srpske političke elite ili makar njen ključni savetodavni deo – oni su sve digli u vazduh. Sad da li su jedni rukovođeni ovom ili onom vrstom lične sujete i ambicije, a drugi ovim ili onim ličnim interesom i posebnim vezama sa aktuelnom vlašću, to je manje bitno jer su posledice svakako tragične. Čast onima koji su podržali Studentski pokret, što je valjda samo po sebi logično posebno ako su profesori univerziteta ili su im deca među tim studentima. Nova studentska generacija je to zaslužila. Ma koliko im tražili mana i grešaka – bolji su i uspešniji od naše generacije. Mogu da razumem čak i da neko intelektualno sumnjalo ne veruje u misiju Studentskog pokreta i traži šta stoji iza, rukovođen negativnim istorijskim iskustvom iz prošlosti kada su razne zapadne agenture ovde predstavljane kao oslobodioci i spasioci. Ali, gospodo intelektualna i politička sumnjičala, šta je alternativa? Šta ste vi predložili umesto Studentskog pokreta? Kako da srušimo ovu izdajničku, nedemokratsku i lopovsku vlast? Ništa?! Onda se ne oglašavajte i sklonite se, nemate moralno pravo da kritikujete one koji bar nešto pokušavaju i do sada su mnogo toga pozitivnog doneli na srpsku društveno-političku scenu. Da li će pogrešiti u nečemu ubuduće? A vi niste pogrešili kada ste svojevremeno podržavali Slobodana Miloševića, Vuka Draškovića, Vojislava Šešelja ili Aleksandra Vučića? Previše imate razumevanja i opravdanja za sebe lično, dok druge, u ovom slučaju mlade i aktivne, olako kritikujete i gazite. Umesto da ste na braniku otpora ovoj vlasti sa svojom decom i studentima, da zbog tih zasluga sada postanete i kandidati na Studentskoj izbornoj listi, da ste spremni za preuzimanje najviše odgovornosti u teškom času, suočavajući se i sa drugim i drugačijim poslaničkim kandidatima koji nisu Vaši istomišljenici ali sa kojima morate sarađivati da bi došlo do promene vlasti i sistema – vi ste se opredelili za dobacivanje sa strane. Sve ovo govori da nema neke velike nade u srpske intelektualce.

Tek je teška situacija u srpskoj dijaspori koja nije uspela da izvrši smenu generacija u nacionalnom organizovanju Srba u političkoj emigraciji posle 1945. godine. Bogu su otišli svi oni predstavnici one čudesne generacije koja je napravila sva srpska crkvena i druga zdanja i ustanove širom svih kontinenata, dok nova generacija nema nikakav nacionalni angažman van crkve i humanitarnog delovanja. Posebno naša dijaspora nikada nije imala krovnu organizaciju koja bi snažno uticala na zbivanja u Otadžbini i nametnula određene teme koje su ovde tabu ili pojedince i grupe koji su na marginama ovdašnje kontrolisane političke scene. Svi oni će i ostati na margini bez pomoći naše dijaspore koja itekako ima interes da se više pita i odlučuje u Srbiji, ali to ne može učiniti bez svoje političke opcije, inače će i sama ostati marginalna po uticaju u Srbiji. Dakle, ni u mnogobrojnoj, veoma obrazovanoj, finansijski moćnoj i oko crkve organizovanoj srpskoj dijaspori u ovom trenutku se ne vidi ni najmanji dašak svežeg i ozbiljnog političkog iliti nacionalnog organizovanja.

Nema sumnje da će svakog srpskog patriotu najviše zaboleti što je Srpska pravoslavna crkva, na neki način, prestala da vrši svoju nacionalnu funkciju ili ju je svela na minimum. To se posebno vidi po pitanju ćutanja SPC u vezi sa sramnom predajom Kosova i Metohije od strane Vučićeve vlasti, najvećom izdajom u vremenu mira u istoriji srpskog naroda. Nisam pristalica olakog kritikovanja crkvenih velikodostojnika jer se porodične stvari rešavaju unutar kuće a ne javno, ali pred sobom imam primer Svetog Vladike Nikolaja i njegovog odnosa prema crkvenim izazovima u njegovom vremenu. Naime, Sveti Vladika Nikolaj nema problem da kritikuje vrh Crkve kada u njemu pronalazi farisejsku dvoličnost i neprimeren odnos prema državi, pa tako na jednom mestu protestuje protiv „ugađanja maloumnim silnicima” i kaže: „Sa apsolutizmom u državi išao je uvek apsolutizam u Crkvi”. Sveti Vladika smatra – kako to konstatuje Radovan Bigović – da „Crkva nije u stanju da istovremeno vrši svoju misiju i da bude potčinjena spoljašnjem autoritetu”. Crkva je – da se opet izrazimo Nikolajevim rečima – svedena „na nivo pojmova o cilju ostalih korporacija u društvu” (Radovan Bigović, Od Svečoveka do Bogočoveka: Hrišćanska filosofija Vladike Nikolaja Velimirovića, Raška škola, Beograd, 1998, str. 106-107). I tu bih stao, jer je i Sveti Vladika stao na tom mestu, nastavljajući uprkos brojnim neslaganjima sa crkvenim velikodostojnicima svoga vremena da se – kao i Sveti Justin Ćelijski nakon njega – bori unutar Crkve, a nikada izvan ili protiv nje. Ostaje činjenica da SPC više nije generator srpskog svetosavskog nacionalizma kao u vreme Nikolaja Velimirovića, Justina Popovića, Patrijarha Pavla, Atanasija Jevtića ili Amfilohija Radovića. Nažalost, ne vidimo ni delovanje svetosavskih omladinskih zajednica i drugih patriotskih studentskih i omladinskih udruženja pri SPC kao devedesetih godina.

Kada saberemo sve ove minuse u kojima se nalazimo u srpskoj politici, intelektualnoj sferi, dijaspori i SPC – dolazimo do samosvesti o propasti nacionalizma srpskoga posle 35 godina od njegovog buđenja. Bolje je da smo toga svesni nego da nismo. Očito moramo da krenemo iz početka: nove generacije opet na veronauku i nacionalno vaspitavanje sa nadom da će biti pametniji, složniji i hrabriji od nas. A mi da se pokrijemo ušima i ćutimo jer smo dozvolili da Aleksandar Vučić vlada 15 godina i da njegova nedemokratska i korumpirana vlast ukine sve institucije države Srbije na Kosovu i Metohiji na naše oči. Da posle toga ne glumimo neke velike patriote, da u kafanama i na veseljima ne naručujemo patriotske pesme, da priznamo da nismo to što smo mislili o sebi, da se sklonimo u stranu i damo šansu nekim novim ljudima da probaju da redefinišu i konstituišu srpsko stanovište, srpski nacionalni interes i program za 21. vek i da im maksimalno pomognemo da rade na njegovom ostvarenju.

Jer posle Velikog Petka dolazi Vaskrsenje. Ma koliko se naša sadašnja generacija pokazala nacionalno nedostojnom, dolaze nove generacije koje i dalje prate predavanja Vladimira Dimitrijevića, čitaju knjige u izdanju „Catena mundi” ili učestvuju u Studentskom pokretu kao nastavljači Srpskog Zaveta i u naše doba. Dučićevski verujem u Boga i Srpstvo uprkos svemu, i verujem u jednu novu generaciju koja mora doći. Kao što je Dis napisao „Naše dane” 1910. godine kao negativan omaž svojoj generaciji koja je -uprkos svemu užasnom što je o njoj rekao u ovoj pesmi – posle nekoliko godina ispisala najsvetlije stranice srpskog junaštva, borbe i pobede u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, i kao što smo svi sumnjali u našu decu i njihova životna interesovanja, a onda nam oni kroz Studentsku revoluciju u poslednjih godinu i po dana pokazali koliko vrede, tako će i ovaj Veliki petak nacionalizma srpskoga iznedriti nešto novo, sveže i orginalno, bilo iz starijih ili realnije iz mlađih generacija što će raščistiti nacionalnu trulež u kojoj živimo i podići pali barjak srpskog nacionalizma.

Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri