Opozicioni nesporazum s narodom

Seća li se još neko Sporazuma sa narodom potpisanog na Sretenje, pre šest godina, u jeku protesta 1 od 5 miliona koji su ozbiljno uzdrmali Vučićev režim? Zna li neko njegove odredbe ili šta je sve opozicija obećala i potpisala narodu, a šta taj isti narod njima?

Glavni razlog javnog potpisivanja Sporazuma bio je potpuni nesporazum koji je opozicija pre toga imala sa narodom. Totalno nepoverenje, jer su prethodno više puta, na najrazličitije načine, izigrali svaki dogovor, vodeći računa isključivo o sopstvenim interesima. Drugi razlog je bio da posle potpisanog Sporazuma sa narodom stranački opozicioni predstavnici mogu da govore na protestima 1 od 5 miliona. Do tada su isključivo govorile javne ličnosti i studenti koji su, za razliku od današnjih, većinom bili navezani na stranačke podmlatke.

Išlo se logikom da se narastajući bunt naroda, a protestovalo se u više od 100 gradova, mora nekako uvesti u stranačke okvire, jer, ipak, oni najbolje znaju kako bi se do tih toliko traženih slobodnih i poštenih izbora došlo i na kojima bi Vučić bio konačno potučen. Opozicija se u Sporazumu obavezala da neće izaći ni na jedne izbore dok se ne steknu uslovi za poštene izbore i garantovala, između ostalog, vladu stručnjaka na čelu sa nestranačkim premijerom. Isto tako u Sporazumu je jasno definisano kako je opozicija spremna da bude službenik naroda, a ne njegova vlast, da služe sistemu, a ne on njima, da poštuju mehanizme kontrole i smenjivosti… Da će obezbediti raspodelu društvene moći koja neće biti ni u jednom čoveku, ni u skupštinskoj većini, niti u bilo kojoj stranci.

Nije tajna da je stranačka opozicija u potpunosti izigrala Sporazum sa narodom. Nije tajna da ih to nikada nije niko pitao niti insistirao na odgovorima. Nije tajna da za tu vrstu izdaje nikad nisu odgovarali. Da ne govorimo o tome da su podjednako postali nesmenjivi kao i vlast.

Sad su, čini se, u još većem nesporazumu sa narodom, koji pokušavaju usput da reše, nudeći nekakvu prelaznu vladu gde će oni biti ministri, javno se jadajući da su im studenti preuzeli sve ono što su oni pokrenuli. Pričaju razne gluposti na sebi dostupnim medijima bez ikakve odgovornosti. Za razliku od pre šest godina kad su bili manji od makovog zrna, sad su se osilili, nabrekli od para koje dobijaju na osnovu skupštinskih mandata, ubeđeni da su oni jedino rešenje za sve probleme, čvrsto verujući da narod brzo zaboravlja i da će biti ponovo u prilici da ga izigraju. Misle da nemaju koga drugog do njih tako čestitih, odgovornih i pre svega brižnih prema svim nevoljama i nedaćama u kojima narod nekako preživljava.

Frustrirani su što ih studenti neće, a neće ih, jer ih ni narod neće, pošto je svima već muka od takvih likova koji su sebe proglasili za nekakve žrtve režima, a svedoci smo da su zapravo njegovi najodaniji saradnici. Bivši Idol i neimenovani Vučićev savetnik, Nebojša Krstić, javno se zgražava nad činjenicom da je pobuna studenata potpuno izbrisala postojeću stranačku opoziciju sa političke scene i svesrdno moli svog patrona da ih pod hitno vrati na scenu. Jer Vučić ako išta ume to je da izađe na kraj sa postojećom opozicijom pošto im zna domete i sa njima u igri može biti bezbrižan još dugo.

Ali, stvari su se bitno promenile. Studenti i narod koji ih bezrezervno podržava postali su opasnost za režim, a samim tim i za stranačku opoziciju koja uživa sve privilegije uspostavljenog duopola. Jedno vreme se verovalo da će ljudi okupljeni oko Proglasa moći da uspostave vezu između pobunjenih studenata, naroda koji ih podržava i onoga što bi moralo da usledi, a to je pre svega smena vlasti, međutim i to se izjalovilo. Osioni i bolesno ambiciozni istup bivše rektorke Ivanke Popović “studenti su dovoljno uradili od sad mi preuzimamo”, kao i neubedljiv, nadobudan i nametnut nastup predstavnika ove organizacije u Novom Sadu, doveli su do toga da sad ni njih više neće, na način na koji se verovalo da hoće. I da, jasno je, više ne uživaju ni deo simpatija koje su zadobili kad su praktično vodili kampanju stranačkoj opoziciji okupljenoj pod imenom Srbija protiv nasilja.

Različiti pogledi kao i opravdana zebnja da se po ko zna koji put sve može izjaloviti, a Vučić ponovo izvući, dovode do stalnih pitanja šta i kako dalje. Narodno nezadovoljstvo je ogromno, vlast se praktično valja po ulicama, i za konačni pad režima, čini se, potreban je još jedan korak. I to pravi. A pre svega od naroda odobren i potpisan. To moraju izvesti oni u koje ovaj napaćeni i mnogo puta prevareni narod ima najviše poverenja i koji će biti dovoljno nadležni i odgovorni da ovu državu izvuku iz ćorbudžaka u koji je upala.

Kako do toga, dani koji su pred nama svakako će dati odgovor. U martu se mnogo toga važnog desilo za ovu državu i narod, pa nema razloga da ni sada bude drugačije. Mart je jako blizu. Nikad bliže.

Srđan Škoro