Сећа ли се још неко Споразума са народом потписаног на Сретење, пре шест година, у јеку протеста 1 од 5 милиона који су озбиљно уздрмали Вучићев режим? Зна ли неко његове одредбе или шта је све опозиција обећала и потписала народу, а шта тај исти народ њима?
Главни разлог јавног потписивања Споразума био је потпуни неспоразум који је опозиција пре тога имала са народом. Тотално неповерење, јер су претходно више пута, на најразличитије начине, изиграли сваки договор, водећи рачуна искључиво о сопственим интересима. Други разлог је био да после потписаног Споразума са народом страначки опозициони представници могу да говоре на протестима 1 од 5 милиона. До тада су искључиво говориле јавне личности и студенти који су, за разлику од данашњих, већином били навезани на страначке подмлатке.
Ишло се логиком да се нарастајући бунт народа, а протестовало се у више од 100 градова, мора некако увести у страначке оквире, јер, ипак, они најбоље знају како би се до тих толико тражених слободних и поштених избора дошло и на којима би Вучић био коначно потучен. Опозиција се у Споразуму обавезала да неће изаћи ни на једне изборе док се не стекну услови за поштене изборе и гарантовала, између осталог, владу стручњака на челу са нестраначким премијером. Исто тако у Споразуму је јасно дефинисано како је опозиција спремна да буде службеник народа, а не његова власт, да служе систему, а не он њима, да поштују механизме контроле и смењивости… Да ће обезбедити расподелу друштвене моћи која неће бити ни у једном човеку, ни у скупштинској већини, нити у било којој странци.
Није тајна да је страначка опозиција у потпуности изиграла Споразум са народом. Није тајна да их то никада није нико питао нити инсистирао на одговорима. Није тајна да за ту врсту издаје никад нису одговарали. Да не говоримо о томе да су подједнако постали несмењиви као и власт.
Сад су, чини се, у још већем неспоразуму са народом, који покушавају успут да реше, нудећи некакву прелазну владу где ће они бити министри, јавно се јадајући да су им студенти преузели све оно што су они покренули. Причају разне глупости на себи доступним медијима без икакве одговорности. За разлику од пре шест година кад су били мањи од маковог зрна, сад су се осилили, набрекли од пара које добијају на основу скупштинских мандата, убеђени да су они једино решење за све проблеме, чврсто верујући да народ брзо заборавља и да ће бити поново у прилици да га изиграју. Мисле да немају кога другог до њих тако честитих, одговорних и пре свега брижних према свим невољама и недаћама у којима народ некако преживљава.
Фрустрирани су што их студенти неће, а неће их, јер их ни народ неће, пошто је свима већ мука од таквих ликова који су себе прогласили за некакве жртве режима, а сведоци смо да су заправо његови најоданији сарадници. Бивши Идол и неименовани Вучићев саветник, Небојша Крстић, јавно се згражава над чињеницом да је побуна студената потпуно избрисала постојећу страначку опозицију са политичке сцене и свесрдно моли свог патрона да их под хитно врати на сцену. Јер Вучић ако ишта уме то је да изађе на крај са постојећом опозицијом пошто им зна домете и са њима у игри може бити безбрижан још дуго.
Али, ствари су се битно промениле. Студенти и народ који их безрезервно подржава постали су опасност за режим, а самим тим и за страначку опозицију која ужива све привилегије успостављеног дуопола. Једно време се веровало да ће људи окупљени око Прогласа моћи да успоставе везу између побуњених студената, народа који их подржава и онога што би морало да уследи, а то је пре свега смена власти, међутим и то се изјаловило. Осиони и болесно амбициозни иступ бивше ректорке Иванке Поповић “студенти су довољно урадили од сад ми преузимамо”, као и неубедљив, надобудан и наметнут наступ представника ове организације у Новом Саду, довели су до тога да сад ни њих више неће, на начин на који се веровало да хоће. И да, јасно је, више не уживају ни део симпатија које су задобили кад су практично водили кампању страначкој опозицији окупљеној под именом Србија против насиља.
Различити погледи као и оправдана зебња да се по ко зна који пут све може изјаловити, а Вучић поново извући, доводе до сталних питања шта и како даље. Народно незадовољство је огромно, власт се практично ваља по улицама, и за коначни пад режима, чини се, потребан је још један корак. И то прави. А пре свега од народа одобрен и потписан. То морају извести они у које овај напаћени и много пута преварени народ има највише поверења и који ће бити довољно надлежни и одговорни да ову државу извуку из ћорбуџака у који је упала.
Како до тога, дани који су пред нама свакако ће дати одговор. У марту се много тога важног десило за ову државу и народ, па нема разлога да ни сада буде другачије. Март је јако близу. Никад ближе.
Срђан Шкоро
