Биле су то лепе, срећне, безбрижне, југословенске седамдесете године. Ишло се у Трст по фармерке, доносиле се „лонгплејке” из иностранства, даме су почеле да носе „најлонке”, било је кафе, бензина, није било несташица, није се „стезао каиш”. Било је безбедно. Ишло се на море. Играо се квалитетан фудбал, а клубови „велике четворке” Црвена звезда, Партизан, Динамо и Хајдук су били респектабилан противник, било где да су играли.
Нису југословенски клубови били „локалци”. Они су већ тада били прави Европљани. Никоме на Старом континенту није било свеједно када би морао да путује на брдовити Балкан. Тамо се играо леп, квалитетан, маштовит фудбал. Од када су почели да се играју европски купови 1955. године па до раздруживања (1991.) тимови са простора СФРЈ су пет пута играли у финалу европских купова (Куп сајамских градова, Куп Уефа, Купа шампиона).
Почетком шездесетих на сцену су ступиле „Матекалове бебе”, чувена екипа Партизана која је као први југословенски и српски клуб заиграла у финалу тадашњег Купа шампиона. То је била прва генерација која није селектирана по војним начелима и генералским везама. Млади, талентовани, весели играли су сјајно. Већина играча је поникла у клубу.
Каква је то генерација била, ас до аса, мајстор до мајстора, легенда до легенде. Милутин Шошкић, Фахрудин Јусуфи, Велибор Васовић, Владица Ковачевић, Милан Галић… Заједно су били незаустављиво фудбалско чудо. Упорност, вера, знање, самопуздање, занесеност. Све на једном месту. Ова имена и дан данас изговарам са страхопоштовањем, респектом, дивим им се, иако не навијам за Партизан. Све репрезентативци.
У сезони 1965/66. „црно-бели” су остварили подвиг. Тог 11. маја 1966. Партизан је у Бриселу играо финале Купа шампиона, а противник је био чувени Реал. „Краљевски” клуб је победио 2:1, иако је Партизан голом Васовића повео у 54. минуту. Играли су и играли се, „везли” на терену, али само 60 минута, онда је професионализам надрастао поетику.
До тог сусрета је наш шампион имао најтежи могући жреб. Прво је надиграо шампиона Француске (Нант 2:0, 2:2), затим су на ред дошли Немци (Вердер 3:0, 0:1), Чехе је у реваншу „растурио” на просте факторе (Спарта 5:0, 1:4), и у полуфиналу срушио надолазеће Енглезе са Бестом, Чарлтоном, Лоуом… (Манчестер јунајтед 2:0, 0:1) који је наредне године постао шампион Европе. Данас би клинци рекли да су „црно-бели” до финала елиминисали три првака из „Лиге петице” како су почетком 21. века назвали најквалитетније европске лиге. У Београду су постигли 12, а нису примили ниједан гол. Лепих голова је било за целу рубрику еврогол.
Нестваран биланс, за понос и дику, уживање, препричавање, лепу успомену. Убојита навала, гранитна одбрана. Због тих утакмица се масовно бежало из школе, а да је стадион ЈНА могао да прими и сто хиљада гледалаца нема ни трунке дилеме да би био пун као „око”. Како су играли то су и заслужили. Држала их је храброст, вера у властите могућности, пратило другарство, огромно самопоуздање. Стварали су магију. Те утакмице су остале записане као историјске. То се не може платити.
Утакмица против Реала је остала у сећању као колосална шанса да се оствари подвиг. Партизан је у Брисел кренуо као група туриста, а не као велики тим који је дошао на корак од остварења сна. Млади, занесени, неискусни нису издржали огроман притисак. Испраћаја из Београда није било, а није ни могао да буде организован. Неки играчи су кренули аутобусом, неки авионом, а неки колима. Менаџери су их пратили на сваком кораку и колективни дух, који их је красио још од јуниорских дана се распршио као мехур од сапунице.
„Већина играча је те године навршавала 28 година и стицала је право на одлазак у иностранство. Само је Шоле био мало старији. У Брисел су скоро сви путовали са девојкама и супругама тако да нисмо имали шанси у финалу. Менаџери су нас растурили још пре почетка утакмице”, причао ми је једном приликом легендарни Мустафа Хасанагић у његовој „Деветки”. Чувени Мујо је те сезоне блистао заменивши Милана Галића који је био у ЈНА и играо је само финални меч против Реала.
Пали су на пола корака од циља.
– На моје очи је нестала та генерација и то је један од оних тренутака, оних догађаја, који је оставио неизбрисив траг у мом срцу. Остао сам у Партизану, али ми се чинило да то више није онај мој клуб. И сада их видим како у ресторану, уочи утакмице седе са разним људима за различитим столовима, преговарају, ценкају се, на очи руководства, које се понашало као да је реч о неком излету, а не припреми за утакмицу живота; финалу Купа шампиона – упамтио је те прелепе дане Миленко Ристић, лекар екипе, који је волео „црно-беле” више од свега.
Једна фудбалска балада се може испричати у десетак реченица посла свега што се те среде 11. маја дешавало на стадиону „Хејсел” у Бриселу. Партизан је 14 минута био шампион Европе. Екипа се после Васовићевог гола повукла. То је био почетак краја. Амансио и Серена су за шест минута преокренули резултат и завршили причу ко ће бити нови шампион Европе. Поновила се стара болест, увек нам понестане даха када треба ставити тачку на тријумф.
У алманасима је остало записано да су за Партизан играли: Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечејац, Васовић, Рашовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Галић, Пирмајер. Био сам дете, а упамтио сам као да су играли пре два дана. Мало је било људи који су били тако општепознати, вољени, цењени као они. Данас су предати забораву као да никада нису постојали. Једанаестог маја, шесдесет година касније, су заслужили да их се макар сетимо. Писана сећања су неопходна да се не би заборавила истина.
Овакве као ја подругљиво називају југоносталгичарима. Немам ништа против када је фудбал у питању, апсолутно јесам. Те су године, одлично памте старији, биле фудбалски прелепе. Сада је у моди лапрдање и величање просечности. Сведоци смо распадања свих вредности. О генијалцима који тренутно воде српски фудбал можда нешто и напишем ускоро. Данас је много чемера и јада, од фудбала ни трага, а трибине празне.
Милорад Бјелогрлић
