Понедељак 22. октобар Мексико сити 1968. године. Полуфинале олимпијског турнира у кошарци. Играју СССР – Југославија. Дан када сам гледао ту утакмицу је један од лепших у мом животу. Руси апсолутни фаворити и све осим њихове убедљиве победе представљало би сензацију. Међутим, уз велику помоћ 22.000 људи на трибинама „плави” играју као у трансу и цело прво полувреме воде против фаворизованог ривала. Ипак, непуна три минута пре краја СССР преокреће резултат и води 55:51. Близу су победе.
Наши се не предају и кошевима млађаних Ћосића и Скансија поново долазе у вођство 61:58, али Поливода смањује на 61:60. Осам секунди пре краја Александар Гомељски наређује да његови играчи праве фаул и покушају да ипак стигну макар до изједначења. Пораз би за ривала био раван катастрофи пошто СССР још од Резолуције Информбироа 1948. има нерашчишћене рачуне са маленом и „дрском” Југославијом.
Више од пола Југославије у том тренутку нема ни телевизоре, али су се у раним јутарњим сатима сви нашли испред ТВ екрана. Цела нација у тим тренуцима „дршће” и гледа у Владимира Цветковића. Верници се крсте, атеисти уздају у срећу. Цвеле је имао специфичан начин извођења слободних бацања и по томе је остао упамћен. Ставио би лопту у десну руку и на тај начин једном руком шутирао на кош.
Претходно је Ранко Жервица узео тајм-аут покушавајући да смири великог Владимира. Капитен Иво Данеу му каже: „Шутирај, слободно, и ако промашиш, победићемо”. Дугајлија из Сумартина на Брачу који у то време игра за Југопластику Перо Сканси му прилази и на уво шапуће: „Ако погодиш оба, носим те до Београда”.
И Цветковић богами убаци оба бацања као да је на тренингу, а не на најважнијој утакмици у играчкој каријери. Прво је убацио хладно као да је на тренингу, а пре другог је пољубио своју десницу. Истина код другог шута лопта је мало поскакивала по обручу и на крају завршила у мрежици. СССР смањује на 63:62. Тада настаје неописиво славље Југословена у дворани, али и у градовима домовине. Осигурана је сребрена медаља и остварен највећи успех у историји кошарке. Од те медаље Југославија је ушла у кошаркашку елиту.
Владимир Цветковић је тим бацањима на велика врата ушао и у мој живот. Јуче 6. маја 2026. у 84. години чувени Цвеле нас је физички напустио. Међутим, та слободна бацања су остала „забетонирана” у главама свих Југословена. Ишао сам тада у други разред основне школе и мислио сам да никада нећу остарити и дочекати 66, колико данас имам.
Судбина је хтела да постанем спортски новинар и 1992. године на Маракани и званично упознам легендарног Цвелета. Том приликом сам га и подсетио на чувена слободна бацања, а он ми испричао шта су му рекли Данеу и Сканси том приликом.
Завршио је економски факултет и био природно интелигентан. Смирен, темељан, упоран, несебичан, ауторитативан, независан у својим судовима. Човек од акције јаке индивидуалности. Он је сам својим радом, талентом, скромношћу постигао све што је имао богатство, статус. Спадао је у ону категорију људи за које нема неуспеха. Србин часне каријере.
Идеје вреде колико људи који стоје из њих. Био је апостолски предан идејама за које се залагао. Владимир Цветковић је чврсто веровао да ФК Црвена звезда може једног дана да постане шампион Европе. Сан му се остварио 29. маја 1992. године у Барију када су „црвено-бели” постали прваци Европе.
Нису ретки они који тврде да управо њему припадају највеће заслуге приликом формирања легендарног састава. Као генерални секретар ФК Црвена звезда освојио је 18 трофеја за исто толико година колико је провео на тој функцији. Истина касније се није слагао са појединцима о начину како да се води клуб у будућности па је добровољно абдицирао. Био је у Звезди када је она припадала звездашима.
У сваком случају Владимир Цветковић заслужује да га се сетимо да је постојао и захвалимо за све шта је учинио за југословенски и српски спорт. Без његовог огромног удела у пењају на фудбалски Монблан Црвена звезда никада не би остварила снове.
Отишао је равно у славу. Почивај у миру.
Милорад Бјелогрлић
