Чим кретања на спрској друштвенополитичкој сцени дођу до тачке коју многи сматрају преломном, потегне се питање Осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије, одржане у септембру 1987. године.
То је и сада случај, када наше југоносталгичарске и некритички ЕУ оријентисане екипе, покушавају да узурпирају Студентски покрет како би Србија коначно ушла у тзв. евроатлантску „породицу“ држава.
Фамозна Осма седница се од стране подељених, али око тога сложних тзв. другосрбијанских средишта утицаја, представља као нека нова, још у већој мери митска, Косовака битка, између снага „прогреса“ и „мрака“, међу онима који су „желели Србију на Западу“ и оних који су је „видели на Истоку“, између „заговорника демократије“ и „бранилаца бољшевичког тоталитаризма“. Којешта!
У питању је био класичан обрачун две конфедерације, пре него две фракције (било их је више а груписале су се у складу са тренутним интересом), комунистичких моћника, који су се борили за власт а не око тога да ли би Србија требало да крене демократским путем. То свакако тада није било на уму ни Ивану Стамболићу, нити Драгиши Павловићу, са којима се Милошевић разрачунавао.
Не треба заборавити да титоистички режим у Србији, у коме су главну реч имале наводне леве „демократе“ које је Слободан развластио, пре Осме седнице делује репресивно, крајње недемократски. А и како би другачије могла да се понашају политичка деца окорелог црвеног диктатора и масовног убице Ј. Б. Тита?
Током 80-их година и те како се интензивно прате, на разне начине спутавају па и прогоне, слободоумни људи (и то не само наглашени непријатељи режима), драстично се ограничава могућност изражавања, брутално се напада свака појава у култури, науци и било којој другој сфери ако није била доктринарно на лини партије.
Политичка убиства појединих емиграната која је вршила Државна безбедност са криминалцима који су у иностранству радили за њу, пребијања у Србији „обичних“ људи од стране полиције само због испричаног политичког вица или хапшења те осуде тзв. дисидената, тек су крвави шлаг на познокомунистичкој отровној торти.
Довољно је у том контексту сетити се „Случаја шесторице“. Радило се о стаљинистичком хапшењу (1984) и осуди (1985) групе интелектуалаца, због крајње академске критике на рачун тадашње система. Да не заборавимо, то се дешавало коју годину пре поменуте Осме седнице, док су Србију умногоме још водили, као, „прогресивни“ комунисти.
Остаје само да се у вези са таквим тврдњама о њима понови једна једина реч: будалаштине!
Комунистички тоталитарци, као и све друге аутократе, у односу на грађанска права и слободе су мање-више исти. Ради се о мрачњацима. Сукоб Милошевића и Стамболића посматрати као борбу око тога да ли ће Србија кренути путем демократије или остати на комунистичком колосеку, једнако има смисла као и анализирати обрачун гангстера Ал Капонеа и Џорџа Морана из 1929. године, као оружано разрешавање дилеме да ли би мафија требало да се бави криминалним или хуманитарним радом.
Ко би тако нешто озбиљно устврдио а да није баш маргиналац кога нико озбиљно не схвата, био би зрео за психијатријско посматрање, и око тога би постојао друштвени консензус. Но, пошто стоји она изрека да када интереси вичу, истина (макар била и недвосмислена) на може се чути, код нас пролази прича да су једни бољшевички властодршци били, наводно, за демократију а други нису.
Ствар је у томе што је део титоиста из круга који је почистио њихов некадашњи друг Милошевић, после пада са власти и глобалног суноврата тзв. реал-социјализма, нашао нови посао преко ЦИА и других западних служби, које су у новонасталим геополитичким околностима организовале свој пропаганди, антисрпски апарат. Тим новопеченим евроатлантским гласноговорницима, а дојучерашњим црвеним чврсторукашима, била је потребна лаж о демократском педигреу. Зато је прича о Осмој седници толико искривљена и напумпана, те је наследници поменутих и даље заливају!
Нити су Стамболић – то је важно непрестано имати на уму – и они који су се нашли са њим на условно реченој истој страни фронта, били модерни левичари демократског типа, нити је Милошевић са својом „војском“ био привржен препороду Српства. Све то су у тој фази били пуки титоисти који су се борили за власт, а касније су их путеви, пре свега прагматично у сврху стицања моћи и ресурса, одвели на разне (гео)политичке и националне стране.
Милошевић је (што му бар мало иде у прилог), додуше на накарадан начин, без радикалног одрицања које је било неопходно, почео да преиспитује антисрпско титоистичко наслеђе, али и да брани неки вид већ иструлелог социјализма (што му пада на душу и због глобалне штете коју нам је после пада Берлинског зида направио). Његови опоненти из 1987. године, или бар део њих, из титоистичког антисрпског шињела ускочили су у НАТО варијанту истог (што је, разуме се, за нас зло), те су почели да говоре о либералној демократији (што је само по себи ОК). Али сви они су са српског становишта суштински негативци!
Они који се и даље боре за национално и демократско ослобођење Србије, тога морају да буду свесни, а не да од Милошевића праве српског националисту што он нажалост није био. Док они који желе – идеолошки или зато што у томе налазе свој лични интерес – заокруживање евроатлантске окупације Србије (са стављањем тачке на ј, у вези са отмицом Косова и Метохије, што уз то неизоставно иде), нужно настављају да кукају због „пораза“ српске „леве демократије“ на Осмој седници 1987. године. То им је судбина и од ње не могу да побегну!
Тако нам Драган Бјелогрлић, један од утицајнијих представника евроатлантске иницијативе ПроГлас, ових дана поручује да је Милошевић најодговорнији за наш суноврат. Није! У мору одговорних, најкривљи, буквално до тих размера да за нас оличава епско зло, био је аустроугарски каплар и бољшевички маршал, окорели србождер Ј. Б. Тито. Он је наше национално тело неповратно осакатио а умове немалог дела Срба до те мере помутио да суштински више нису припадници нашег народа и када формално сматрају да му и даље припадају.
Против њиховог погубном утицаја морамо се демократски борити унутар Србије, колико и свим реалним средствима против непријатељских геополитичких фактора, ближе и даље око ње, ако желимо национално да опстанемо!
Драгомир Анђелковић
