Postoje tako neki ljudi za koje se čini da ih je svevišnji dodirnuo kada su došli na ovaj svet. Safet Sušić, čuveni Pape kako su mu tepali, bio je čudo od fudbalera. Legenda, nego šta. Posle Sarajeva je to postao i u Parizu gde je devet sezona (1982/1991.) nosio dres PSŽ-a dvostrukog šampiona Evrope. To ime danas ne kaže ništa onima koji su rođeni u ovom veku, možda nikada nisu ni čuli za njega. Međutim, to prezime je sve do početka ovog veka bilo simbol.

„Sve što znam u fudbalu i što mogu da učinim sa loptom znao sam kada sam imao deset godina. Jednostavno to je u meni, verovatno urođeno”, sećam se jednog od mojih prvih razgovora sa njim u Sarajevu.

Bio je u pravu. Imao je sve što je neophodno da bi bio fudbalski čarobnjak. U njemu je „onaj odozgo” objedinio sve. Dribling, pas, prekid, improvizaciju, centaršut, ideju. Retki su igrači koji su se podjednako dobro služili i levom i desnom nogom kao on, sjajan osećaj za prostor, kreativan duh…

Tako je i izgledalo na terenu. Bilo da je u punom trku ili da stoji, Pape je sa lakoćom primao loptu i radio s njom šta poželi. Njegova egzekucija je dovodila protivnika do ludila. Šutevi, pasovi su mu bili lagani, svi bi mislili da će golman sa lakoćom da uhvati loptu, da će štoperi bez problema da zaustave taj završni pas, ali to se samo činilo. Sušićeve lopte su bile neuhvatljive. Završavale su tamo gde bi poželeo. Nije driblao samo rivala, već i publiku koja nikada znala koji je njegov sledeći potez. Neverovatan igrač.   

U dresu reprezentacije Jugoslavije je tri puta postigao po tri gola. Prvi put u kvalifikacionom meču za SP 1978. godine protiv Rumunije u Bukureštu za trijumf od 6:4. Kakav je cirkus priredio rumunskoj odbrani. Radio je šta je hteo. Obilazio ih je kao da su čunjevi, a ne živi ljudi. Selektor Rumunije je bio čuveni Štefan Kovač koji je sa Ajaksom dva puta uzastopno osvajao titulu prvaka Evrope.

„Tri godine sam trenirao Krojfa, ali ovakvog igrača još nisam video. Mađioničar”, rekao je posle utakmice Štefan Kovač.

Retki su igrači u sunčevom sistemu koji se mogu pohvaliti činjenicom da su postigli het-trik protiv svetskih šampiona Italije i Argentine. Enola Gej je ušla u istoriju po bombardovanju Hirošime, a Pape je to radio „Azurima” i „Gaučosima”. Enco Bearcot i Luis Cezar Menoti su ga upamtili za sva vremena. Italijanima je zabio tri komada u Maksimiru (4:1). Poslednja linija Italijana, svetske titule vredna, Širea, Kolovati, Đentile u Zagrebu bila je jadna i čemerna pred njegovim naletima.

Prilikom oproštaja Dragana Džajića na Marakani, protiv Argentine. Pasarela i Galjego u Beogradu su delovali kao naivni dečaćići pred blistavim Sušićem. Svojim driblinzima ih je izluđivao. Zanimljivo je istaći da je od tih devet golova u tri utakmice pet postigao desnom, a četiri levom nogom.  

Posle Svetskog prvenstva u Španiji, Torino i Inter nisu pitali za cenu. Hteli su da ga angažuju, ali zbog neuspeha na Mundijalu čelnici FSJ su mu zabranili odlazak u inostranstvo pre zime. Taman u to vreme stigla je ponuda iz Pariza, od u to vreme anonimnog PSŽ-a, kluba koji je tavorio u Prvoj ligi, ne osvojivši do tada nijedan trofej.

Sva dotadašnja iskušenja su bila sitnica. Najteže tek predstoji, kako sa malim klubom osvajati trofeje i dovesti ga u vrh. Pape se nije uplašio izazova. Dobio je broj deset, namenjen najvećim asovima. Prve sezone po dolasku u Pariz „Sveci” osvajaju Kup Francuske pobedivši Nant 3:2, a Sušić je bio strelac i asistirao kod preostala dva. Odmah je preuzeo i kapitensku traku i tri godine kasnije desilo se i to čudo – PSŽ po prvi put u istoriji postaje šampion Francuske. Navijači su ga obožavali, postao je prva zvezda kluba, osnivani su klubovi njegovih „fanova”. U Parizu ga se i danas rado sećaju.

Najtiražniji sportski magazin u Francuskoj „Frans fudbal” je 2010. godine napravio zvaničnu anketu sa pitanjem:

Ko je najbolji igrač PSŽ-a u istoriji (do 2010. godine) ?

Golema konkurencija. As do asa, Ronaldinjo, Vea, Rai, Žinola, Pauleta, Rošeto…. Ipak, za navijače nije bilo dileme. Za najboljeg igrača kluba u istoriji je izabran Safet Sušić i to ubedljivo. Posle PSŽ jednu polusezonu je nosio dres Red Stara i onda je krajem 1991. godine prestao sa aktivnim igranjem.

–Lepo je znati da te cene ljudi koji su gledali utakmice i u tom vremenu i sada, pa mogu da poredim tadašnji i sadašnji fudbal. Obično se u ovakvim anketama desi da pobede oni koji trenutno igraju, jer je PSŽ relativno mlad klub. Kada sam došao, nisu imali ni dvadesetak godina staža. Nekako se poklopilo da je mojim dolaskom krenuo i meteorski uspon kluba. Osvojili smo prvo kup, pa šampionat, a to ljudi i danas pamte. Zbog toga sam jako ponosan – pričao mi je Pape posle ovog laskavog priznanja koje su mu dodelili Parižani.

Ako bi se pogledom u retrovizor analizirala karijera Safeta Sušića, ona je bila bez ikakvih mrlja, uzvišena, za ponos, bez ijednog skandala. Uvek je bio za koplje ispred ostalih. Ljudi su u njemu prepoznali dodir večnosti kojem svaki sportista teži. Uz to uvek poslovično zainteresovan za pristojnost i finese lepog kućnog vaspitanja. Redak spoj skromnosti i velikog imena.

Pape bi mogao da bude upotrebljen kao simbol nekog lepšeg vremena, kvalitetnijeg „loptanja”, dobrote, znanja. „Sušić, Sušić, Sušić i svi su oni Sušići”. Starije generacije još dobro pamte komentar Milorada Đurkovića u finišu meča protiv Španije kada smo na SP u Italiji 1990. godine pobedili 2:1. Fudbalski Pape „pater familias”, a i najveći princ „Parka prinčeva” u 20. veku domu novog šampiona Evrope Pari Sen Žermena. To se mora respektovati.

Ispisali smo ovde jedno davno zaboravljeno ime, ali lepo i časno ime, nekada poznato širom Evrope posebno u Parizu, spominjano uz hvalu i isticano kao primer. Tri puta po tri gola su u neka daleko lepša vremena donela veliku radost brojnim ljubiteljima fudbala na ovim prostorima. Dakle trojka je uvek donosila sreću. Imajte to u vidu.

Milorad Bjelogrlić