Постоје тако неки људи за које се чини да их је свевишњи додирнуо када су дошли на овај свет. Сафет Сушић, чувени Папе како су му тепали, био је чудо од фудбалера. Легенда, него шта. После Сарајева је то постао и у Паризу где је девет сезона (1982/1991.) носио дрес ПСЖ-а двоструког шампиона Европе. То име данас не каже ништа онима који су рођени у овом веку, можда никада нису ни чули за њега. Међутим, то презиме је све до почетка овог века било симбол.
„Све што знам у фудбалу и што могу да учиним са лоптом знао сам када сам имао десет година. Једноставно то је у мени, вероватно урођено”, сећам се једног од мојих првих разговора са њим у Сарајеву.
Био је у праву. Имао је све што је неопходно да би био фудбалски чаробњак. У њему је „онај одозго” објединио све. Дриблинг, пас, прекид, импровизацију, центаршут, идеју. Ретки су играчи који су се подједнако добро служили и левом и десном ногом као он, сјајан осећај за простор, креативан дух…
Тако је и изгледало на терену. Било да је у пуном трку или да стоји, Папе је са лакоћом примао лопту и радио с њом шта пожели. Његова егзекуција је доводила противника до лудила. Шутеви, пасови су му били лагани, сви би мислили да ће голман са лакоћом да ухвати лопту, да ће штопери без проблема да зауставе тај завршни пас, али то се само чинило. Сушићеве лопте су биле неухватљиве. Завршавале су тамо где би пожелео. Није дриблао само ривала, већ и публику која никада знала који је његов следећи потез. Невероватан играч.
У дресу репрезентације Југославије је три пута постигао по три гола. Први пут у квалификационом мечу за СП 1978. године против Румуније у Букурешту за тријумф од 6:4. Какав је циркус приредио румунској одбрани. Радио је шта је хтео. Обилазио их је као да су чуњеви, а не живи људи. Селектор Румуније је био чувени Штефан Ковач који је са Ајаксом два пута узастопно освајао титулу првака Европе.
„Три године сам тренирао Кројфа, али оваквог играча још нисам видео. Мађионичар”, рекао је после утакмице Штефан Ковач.
Ретки су играчи у сунчевом систему који се могу похвалити чињеницом да су постигли хет-трик против светских шампиона Италије и Аргентине. Енола Геј је ушла у историју по бомбардовању Хирошиме, а Папе је то радио „Азурима” и „Гаучосима”. Енцо Беарцот и Луис Цезар Меноти су га упамтили за сва времена. Италијанима је забио три комада у Максимиру (4:1). Последња линија Италијана, светске титуле вредна, Ширеа, Коловати, Ђентиле у Загребу била је јадна и чемерна пред његовим налетима.
Приликом опроштаја Драгана Џајића на Маракани, против Аргентине. Пасарела и Гаљего у Београду су деловали као наивни дечаћићи пред блиставим Сушићем. Својим дриблинзима их је излуђивао. Занимљиво је истаћи да је од тих девет голова у три утакмице пет постигао десном, а четири левом ногом.
После Светског првенства у Шпанији, Торино и Интер нису питали за цену. Хтели су да га ангажују, али због неуспеха на Мундијалу челници ФСЈ су му забранили одлазак у иностранство пре зиме. Таман у то време стигла је понуда из Париза, од у то време анонимног ПСЖ-а, клуба који је таворио у Првој лиги, не освојивши до тада ниједан трофеј.
Сва дотадашња искушења су била ситница. Најтеже тек предстоји, како са малим клубом освајати трофеје и довести га у врх. Папе се није уплашио изазова. Добио је број десет, намењен највећим асовима. Прве сезоне по доласку у Париз „Свеци” освајају Куп Француске победивши Нант 3:2, а Сушић је био стрелац и асистирао код преостала два. Одмах је преузео и капитенску траку и три године касније десило се и то чудо – ПСЖ по први пут у историји постаје шампион Француске. Навијачи су га обожавали, постао је прва звезда клуба, оснивани су клубови његових „фанова”. У Паризу га се и данас радо сећају.
Најтиражнији спортски магазин у Француској „Франс фудбал” је 2010. године направио званичну анкету са питањем:
Ко је најбољи играч ПСЖ-а у историји (до 2010. године) ?
Голема конкуренција. Ас до аса, Роналдињо, Веа, Раи, Жинола, Паулета, Рошето…. Ипак, за навијаче није било дилеме. За најбољег играча клуба у историји је изабран Сафет Сушић и то убедљиво. После ПСЖ једну полусезону је носио дрес Ред Стара и онда је крајем 1991. године престао са активним играњем.
–Лепо је знати да те цене људи који су гледали утакмице и у том времену и сада, па могу да поредим тадашњи и садашњи фудбал. Обично се у оваквим анкетама деси да победе они који тренутно играју, јер је ПСЖ релативно млад клуб. Када сам дошао, нису имали ни двадесетак година стажа. Некако се поклопило да је мојим доласком кренуо и метеорски успон клуба. Освојили смо прво куп, па шампионат, а то људи и данас памте. Због тога сам јако поносан – причао ми је Папе после овог ласкавог признања које су му доделили Парижани.
Ако би се погледом у ретровизор анализирала каријера Сафета Сушића, она је била без икаквих мрља, узвишена, за понос, без иједног скандала. Увек је био за копље испред осталих. Људи су у њему препознали додир вечности којем сваки спортиста тежи. Уз то увек пословично заинтересован за пристојност и финесе лепог кућног васпитања. Редак спој скромности и великог имена.
Папе би могао да буде употребљен као симбол неког лепшег времена, квалитетнијег „лоптања”, доброте, знања. „Сушић, Сушић, Сушић и сви су они Сушићи”. Старије генерације још добро памте коментар Милорада Ђурковића у финишу меча против Шпаније када смо на СП у Италији 1990. године победили 2:1. Фудбалски Папе „патер фамилиас”, а и највећи принц „Парка принчева” у 20. веку дому новог шампиона Европе Пари Сен Жермена. То се мора респектовати.
Исписали смо овде једно давно заборављено име, али лепо и часно име, некада познато широм Европе посебно у Паризу, спомињано уз хвалу и истицано као пример. Три пута по три гола су у нека далеко лепша времена донела велику радост бројним љубитељима фудбала на овим просторима. Дакле тројка је увек доносила срећу. Имајте то у виду.
Милорад Бјелогрлић
