Добих у суботу после подне СМС поруку од три речи: „Умрла Весна Лалић”. Тишина, дубок уздах, туга. Кренуше и сузе којих се ни случајно не стидим. Поносим се њима јер сам имао част да познајем то дивно биће, сјајног друга, мајстора фотографије Весну Лалић која је у суботу преминула у 53. години. Живела је фатално кратко и радила оно што је највише волела.
Упознали смо на почетку њене фоторепортерске каријере када је била у „Експрес политици”. Од тада смо се све до судњег дана дружили. Истина од када су нам се животни путеви разишли нисмо се тако често виђали, али када би се видели то су редовно били срдачни сусрети пуни смеха, зезања и радости. Последњи пут, пролетос, када смо се случајно срели испред „Дома омладине”. Договорисмо да се нађемо, попијемо пиће и испричамо о свему. Али, смрт је увек бржа.
Запамтио сам и датум нашег упознавања. Био је 14. 10. 2000. године само осам дана после историјског 5. октобра. Дан раније је на спортским странама „Експреса” изишао мој коментар под насловом „Другови са Звездом у џепу”. Писао сам о лошим потезима руководства КК Црвена звезда на чијем је челу у то време био Воја Стојаковић. Њему се мој текст није нимало допао па је сутрадан звао „глодура”, али и уредника спортске редакције инсистирајући да се видимо да ми каже зашто је он био „приморан” да донесе неке одлуке. Понудио је службено ауто и возача да дође по мене па да ми у својој канцеларији „објасни” неке ствари.
Нисам имао ништа против јер у тексту нисам апсолутно ништа слагао, али ми је „глодур” саветао да не идем јер се плашио за моју безбедност. То су ми говориле и колеге из редакције. На крају „глодур” је, ипак на моје инсистирање одобрио да одем на суоћење са Војом Слојаковићем, али да са мном обавезно крене и фоторепортер који ће да буде нека гаранција да ми се неће ништа десити, односно да ме нико неће „истамбурати” што су неки очекивали.
Неколико минута пре него што ћу кренути испред зграде Политике дође Весна коју сам до тада по ходницима често виђао са фотоапаратом око врата. Рече ми:
„Мићо, ја идем с тобом. Од мушкараца неће нико. Сви ми рекоше да сам ја девојка и да ме ваљда нико неће ударити. Прочитала сам и текст. Не чуди ме да се тако наљутио, али су сви ,јуловци’ ових дана јако нервозни”, рече ми Весна уз осмех као да идемо на колаче, а не „на ноге” увређеном функционеру некада моћне странке.
Возећи се према Трошарини где је била канцеларија некадашњег висококотираног функционера „ЈУЛ-а” Весна није престајала да се смеје:
„Не брини се ништа. Ако те буду ударали гледај у фотоапарат да слика буде што аутентичнија. Ићи ћу ја и у болницу ако треба да те сликам са фластерима и модрицама око очију”, говорила ми је уз смех.
Притом је стално правила гримасе како био могао да изгледам после овог „службеног састанка”. Тај наш пут и разговор из Војине службене „мечке” никада нећу заборавити. Веснин смех је био инфицирајући тако да нисам ни размишљао где сам кренуо. Сусрет са Војом Стојаковићем није био баш пријатан, али смо се и у повратку поново смејали при чему је она имитирала мог саговорника како је „беснео” док је покушавао да ме убеди да сам погрешио пишући коментар за који сам узгред речено добио и награду за тај месец.
Тако сам упознао Весну Лалић и наше дружење је трајало 26 година. Жена и дама која је живела и умрла усправно. Чиста душа затворена у људску телесност. Не желим писати некролог, желим само сећање на драгу Весну која је имала срце веће од планине. Смрт иза себе сеје тугу, али оставља и драге успомене.
Била је синоним за племенитост, доброту и честитост. Драга Весна почивај у миру. Нека ти је лака земља.
Милорад Бјелогрлић
