Данас се у тексту “википедије“ о Кладову може наићи на одредницу знаменитости живописног градића: “Галерија слика Бранка Станковића са мотивима потопљеног подручја због изградње ХЕПС Ђердап- у реконструкцији. Галерија са вредним уметничким радовима групе еминентних југословенских сликара, од када је њено здање пре више од три деценије вољом ударних песница Југословенске уједињене левице трансформисано у наводно “десетособни стан“ откупљен за свега четири пута већу цену него што су плаћене судске таксе приликом овере трансакционог уговора, није у функцији. У последње време све се више говори о изазову нестајања и здања у којем је уметничка збирка егзистирала- зарад “ослобађања простора“ на најлепшем делу кладовске ривијере, за рогобатну кулу по угледу “Београда на води“, а изгубљена или украдена сликарска платна са делима водећих уметника друге половине 20.века уступила би место својеврсном “бељењу“ трагова прљавог новца које за собом остављају полуписмени реформатори, баштиници достигнућа “уједињене левице“.

А овако је некада било.

У доба извођења грандиозних грађевинских радова на Ђердапу 1964-1972.г, мноштво ликовних уметника боравили су у Кладову и околним насељима креирајући сопствена виђења уклапања тешко укротиве природе у “стеге“ индустријског препорода Југославије.

“Предузеће Хидроелектрана Ђердап у изградњи“ ангажовало је седамдсесеторо сликара и вајара да дају аутентично виђење “титанске борбе људи и велике реке“. Њихов рад на том подухвату резултирао је са неколико стотина слика, скулптура, песама, композиција, у склопу чега две стотине дела ликовних уметности. У групи сликара и вајара била су и већ позната имена која ће својом каријером оставити значајан траг у историји уметности, као што су Миха Малеш (1903 Јераново код Камника-1987), дипломац Универзитета у Прагу, пионир словеначке графике, самостално излагао у Трсту, Хајделбергу, Цириху, Прагу… Бранко Омчикус (1922 Бакар, Ријека-2011)… Божо Ковачевић (1934 Борова Глава, Ужице- 2010), излагао у НЈујорку, Каиру, Франкфурту, Минхену… Даница Антић (1910 Београд-1989), Светозар Заре Ђорђевић (1928 Београд-2010), излагао у Лондону, Келну, Виторио Венето-Италија…Бранко Станковић (1915 Бресница код Чачка-1989), ђак Бете Вукановић и Љубомира Ивановића, излагао у Фиренци, Конектикату, Паризу, Риму, Бриселу, НЈујорку, Токију, Кијеву, Моски, Минхену, Гриничу… Фране Делале (1929 Трогир- 2008.)… Коста Брадић (1927 Ђевђелија- 2014 Београд) дипломац Академије ликовних уметности у класи Недељка Гвозденовића, члан Медијале, Живко Стојсављевић (1900 Бенковац- 1978 Београд) дипломац Вишег Краљевског института лепих уметности у Риму и Краљевског института лепих уметности у Фиренци… архитекта и графичар Братислав Стојановић (1912-1996) -уметнички правац социјалне графике- излагао у Чехословачкој, Данској, Шведској, Петар Ђорђевић (1943 Пирот) ђак ЛЈубице Сокић, излагао на Мајској изложби у Паризу 1973, Михајало Петров (1902 Београд- 1983 Београд) излагао у Будимпешти, Амстердаму, Ајдховену, професор Акадмије примењених уметности у Београду…

Београдска Експрес политика објавила је 9.маја 1972.г. текст “Галерија у Кладову отвара се 15.маја- Ђердап окупио сликаре“: Ђердап и Дунав имаће овх дана двоструко славље. Поред свечаног отварања бране, биће отворена и ликовна галерија у Кладову… Галерија ће имати два дела. У првом делу је збирка од 60 слика Бранка Станковића, а у другом делу биће 106 радова 69 уметника из целе земље… Најбољима ће припасти награде од 10.000, 8.000 и 7.000 динара. Текст се завршава речима директора Народног музеја у Београду и члана уметничког савета галерије др Миодрага Коларића: Галерија је веома значајна, по први пут код нас, један гигант окупио је и финансирао рад толико уметника.
Додатно појашњење смисла галеријског простора у Кладову дао је маја 1972.г. Бољуб Стојановић наводећи да је збирка дела других аутора зачета на изложби која је истовремено отворена, да би током година, различитим облицима стицања- поклонима и откупима- прерасла у другу сталну збирку галерије…“Кладовска галерија наставиће да буде стециште уметника, организујући повремене тематске изложбе, међу којима и периодичне изложбе уметника подунавских земаља. Увек на исту тему: Ђердап и Дунав. Стварање колоније уметника у насељу градитеља Караташ, уз исту драгоцену помоћ Текије, Кладова, ХЕ Ђердап, даће нову димензију и обогатити будуће програме ове галерије“.
Галеријски простор налазио се у Дунавској улици, уз обалу велике реке, недалеко од хотела “Ђердап“, у згради подигнутој почетком шездесетих година на земљишту -раније власништво Јелене Дермарковић, по старим Кладовљанима, рођаке српске краљевске породице (парцела површине 18,41 ар национализована 1958.г.) .

Без обзира на одлуку “ХЕ Ђердап“ да у делу тзв.зграде шумске секције буде галерија, према судским списима П 229/93 Општинског суда у Кладову, 3.јула 1971.године “Предузеће у оснивању ХЕ Ђердап“ и Медицински центар Кладово закључили су, уговор о замени непокретности друштвене својине, по чијем слову је наводно “ХЕ Ђердап“ уступио Медицинском центру кп.бр.158/1 заједно са објектима а за узврат стекао право коришћења кп.бр.159 и кп.бр. 296 (данас локација виле Ружа). Како било, све до 27.5.1993.г. на непокретностима земљиште и зграда у оквиру које галеријски протор, било је евидентирано у јавним књигама као друштевна својина, право коришћења ХЕ Ђердап. Пресуда којом се утврђује да је Завод за онкологију и радилогију Кладово “власник по основу уговора о замени закљученог 3.7.1971.г. и по одлуци Медицинског центра од 24.10.1974.г. парцеле 3930 (раније 158/1) са зградама“, донета је по тужби Завода за онкологију и радиологију 04.5.1993.г. Заступник тужене ХЕ Ђердап изјавио је, 22 године по закључењу уговора из 1971.г, да “у свему признаје тужбени захтев“ уз тврдњу да је ХЕ Ђердап по наведеном приватном правном послу уписана као ималац права друштвене својине на уступљеним непокретностима, док тужилац није уписан као власник кп.бр.3390 са зградама.

Већ сутрадан након правноснажности ове пресуде, 28.5.1993.г. Завод за онкологију и радиологију утврдио је уговорну цену стана корисне површине 206,30 м2 , за део у згради на кп.бр.3390, за коју у уговору о откупу од 4.8.1993.г. наводи да је купац носилац станарског права почев од 1.8.1980.г- у време када је галерија засигурно била у функцији,- откуп уговорен готово 13 година пре но што је пресудом утврђена “својина Завода за онкологију и радиологију “ на целој згради.

Галерија Бранко Станковић засигурно је постојала у Кладову у периоду 1972-1983.г, како наводи њен некадашњи кустос ликовни педагог и скулптор Зоран Николић (аутор споменика Вуку Караџићу на кладовском кеју); период након овога датума остаје непознаница. По сведочењу кустоса, о галерији се старала Културно просветна заједница а од 1974.г. Самоуправна интересна заједница културе. Међутим, сагласно наводима из брошуре Милутина Николића публиковане 1991.г, галерију и тада чини збирка од 53 слике и 14 цртежа у тушу. Сигурно је да је на почетку рада галерије Станковићевих радова било 63, од тога 53 слика и десет цртежа у тушу. Уља на платну садржала су пет портрета / Тине Стојановића, Панте Јаковљевића, Рама Салиховића, Марка Томића/, десетак слика потицало је са градилишта бране, 11 из Доњег Милановца, 18 из Текије, пар из Голупца… попис са репродукцијама сваког од побројаних експоната садржан је у каталогу галерије из 1972.г. У међувремену 1975.г, Хидроелектрана Ђердап извршила је откуп уметничких слика: 1) аутора Јована Кукића- Сепарација, Брана и Изградња бране –за износ 10.000 динара; 2) аутора Петра Ђорђевића- Градитељи Ђердапа- 7000 динара; 3) Михајла Петрова Голубачки град-5000 динара; 4) Михе Малеша Сељанке из Ђердапа- 5000 динара; 5) Косте Брадића Отсјај енергије Ђердапа- 6.000 динара; 6) Зорана Мандића Конструкција 6000 динара; 7) Бранка Омчикуса Бродови пред Ђердапом 6000 динара; 8) Митра Тривића Табула Трајана 8000 динара; 9) Живка Стојсављевића Пролеће у Голупцу 4000 динара; 10) Братислава Стојановића шест графика 10.000 динара. Закључак радничког света ХЕ Ђердап о куповини објављен је јуна 1975. У Информативном билтену ХЕ Ђердап Кладово бр.22.

Данас је зграда некадашње галерије уписана у катастру непокретности КО Кладово као објекат бр.1 на кп.бр.3930 “породична стамбена зграда“ површине у основи 264 м2, на адреси Дунавска 1, јавна својине Републике Србије, право коришћења Здравствени центар Кладово, а некадашњи галеријски простор користе везиље и плетиље локалног удружења грађана, са изузетком дела који је претходни поседник новоподигнутим зидом оделио од целине. Нешто раније простор је био окарактерисан као стан корисне површине 206,3 м2, што је документовано скицом Самоуправне интересне заједнице становања и уговором о откупу бр.378 од 04.8.1993.г. којим продавац Завод за онкологију и радиологију Кладово у својству носиоца права располагања продаје носиоцу станараског права стеченог уговором о коришћењу стана бр.455 од 01.8.1980.г, за цену од 4.249.463 динара- “цена утврђена на дан 28.5.1993-, купац се обавезао цену платити одмах по потписивању уговора, при чему је откупна цена умањена за 20% по основу једнократне уплате укупног дуга. Уговор је потписан 4.8.1993.г. Према калкулацији Општинског суда Кладово такса за оверу овог уговора наплаћена је 4.8.1993.г. у износу 1.010.000 динара. Годишња инфлација достигла је 30.8.1993.г. суму 1,7 милијарди процената па је на тај дан издата новчаница од 1 милијарде динара; пре тога 1.4.1993-од 10 милиона динара, 15.4- од 50 милиона динара, 18.5- 500 милиона динара. Закон о становању (“Сл.гласник СРС 50/1992) од права на откуп станова изузимао је: стан чији носилац станарског права односно члан његовог породичног домаћинства има у својини други стан, одговарајући за то домаћинство-чл.17.ст.1.т.1. Одговарајућим станом дефинисан је посебни део зграде у коме је број соба једнак броју чланова домаћинства, а највише четворособни /чл.17.ст.2. закона/. Услов за стицање права на откуп био је и да носилац станарског права и чланови његовог домаћинства немају стално место боравка ван места у коме се стан налази- чл.17.ст.1.т.6.закона. У међувремену је судским путем одлучено да део предмета наведеног уговора о откупу дела зграде, који је садржао и дотадашњи галеријски простор, нема својство стана који је предмет откупа, па је право купца редуковано на три просторије са улазом из дворишног дела зграде 1.

Судбина збирке слика галерије Бранко Станковић није позната. Неки од експоната појављивали су се на аукцијама и доспевали у приватне збирке, попут портрета Панте Јаковљевића. Било је и тврдњи да су слике депоноване на тавану здања у Дунавској 1, када је у духу уговора приватног права галеријски простор апсорбован у стамбени. У уводном делу каталога из маја 1972.г. штампаног под насловом “Збирка слика Бранка Станковића, Галерија Кладово 1972“ у издању Предузећа у изградњи ХЕ Ђердап – “Мотиви Ђердапа и потопљених насеља. Поклон аутора ХЕ Ђердап“, Бранко Станковић је записао: “Природа и опстанак света јесте апсурд, као што је и човеково постојање без природе такође апсурд. НЈихово међусобно допуњавање одувек ме је суочавало са изузетним сазнањем, које је инспирисало моје стваралаштво.

Околност да у том реду ствари дође до поремећаја, дубоко ме је потресала. Таквим осећањем био сам испуњен и у тренутку кад је до мене допрла вест о градњи грандиозне хидроелектране, на терену који сам познавао. ЛЈуди су усвојили закон да од воде створе светлост, како је то рекао Пол Елијар. Али стварање те светлости било је условљено потапањем великих површина плодне земље, хиљада домова у којима су се људи вековима рађали и умирали. И док се у Ђердапу одгигравала та потресна драма великих пормена, и сам узнемирен, учествовао сам у њој, настојећи да на своја платна пренесем мисао и наду у продужетак живота онога што умире и љубав за откуцаје новог, које се рађало на моје очи. За све то време пратио ме је поглед једне старице из Текије. У њему је било и туге и носталгије, али и неке потресне вере да ће нестајање родног огњишта бити спречено управо на мојим платнима“ .

УМЕСТО ЕПИЛОГА

Можда као аутенични знамен “талентованих али који не иду правим путем“, како је гласила партијска карактеристика вајара Градимира Алексића, од свих 200 експоната намењених потонулој уметничкој галерији, једино његово дело “Руке “ до недавно је егзистирало у Кладову, похрањено у холу овдашње гимназије, која је и била поприште репрезентативне изложбе пре 50 година. Преостали “дарови Ђердапа“ испоставили су се “данајским“ за овдашње ризничаре културног блага.

Настојања кладовског општинског руководства из 2003.г. да напуштени простор старе царинарнице на кладовском кеју буде преуређен у уметнички павиљон са експонатима- скулпторским делима Градимира Алексића и Михајла Томића, нису уродила плодом иако је супруга Градимира Алексића изразила спремност да уступи део његове збирке у те сврхе, а скулптор Томић чак био завештао родном граду своју збирку, да би небригом посленика културе и политике своју одлуку, чини се с разлогом, променио. Ималац права на објекту- Јавно предузеће ХЕ Ђердап нашло је значајнијим да у знатном делу зграде буде смештен истоимени ронилачки клуб групе младих ентузијаста. Четири деценије после изградње хидроелектране, у склопу реализације развојних планова новог општинског руководства, ова зграда сравњена је са земљом а на њеном месту постављена монтажна барака за продају сувенира, сладоледа, сокова, уз проширено градско шеталиште. Првобитно намењени простор за збирку уметничких дела са мотивима Ђердапа живи нови живот као “етно-галерија“ , саобразно популистичким културним стремљењима. Други простор за такве сврхе требало би тек осмислити.

Од завршетка радова на изградњи хидроенергетског и пловидбеног система на Дунаву, уметност није имала много прилика за додирне тачке са Ђердапом. Знане су ликовне колоније у организацији “Ђердап туриста“ Кладово и .Летња академија ликовних уметности Радислава Тркуље “Пена“ у истоименом здању на Ђердапу, са сталном поставком његових радова- основаном 1975.г. Нека дела настала у оквиру колонија, о чијим уметничким дометима нисмо кадри сведочити, изложена су службеним просторијама ХЕ Ђердап и истоименог хотела. Новије доба донело је ванредно упечатљиве аквареле подземног света Дунава- аутор Наталија Павловић, оригинални ликовни приступ овдашњем наслеђу у изведби Милене Путник, дугометражни документарни филм Потоп Јелене Јовчић. Један од покушаја да уметност надвлада заборав забележен је и 7.септембра 2013.г: на годишњицу почетка изградње одржан је концерт Банатске филхармоније из Темишвара на мосту изнад електране. Диригент је био Франц Хофер а на репертоару се нашло и надалеко познато дело румунског композитора српског порекла Јосифа-Јована Ивановића “Таласи Дунава“, популарношћу без премца у свету.

Таласи Дунава одавно прекривају делове Ђердапске клисуре који су “вајарском делу природе“ давали атрибуте узвишености, слично се може казати и за плиму заборава и немара који је добрано захватио уметничка достигнућа ликовних стваралаца из шездесетих и седамдесетих година протеклога столећа.

И у трећем миленијуму нове ере људи се могу дивити културним достигнућима попут архитектуре и риболиких монумената лепенског човека, заборављених, слојем леса прекривених, па изнова сачуваних, делима античког Рима у виду Трајановог моста, мермерне скулптуре Јупитера на трону из Понтеса, бронзане главе Трајановог оца, статуе Нептуна са делфином из Дијане. Уместо слика и скулптура са мотивима Ђердапа из периода 1964-1972.г, данашњица нам нуди неке лаганије садржаје, што не чини немогућим да оне, попут сјајних претеча из античких времена, изнова угледају светлост дана, за почетак макар у једној виртуелној димензији. За то нису неопходни неки нови потоп и археолошка ископавања.

Данашња власт и њен “друштвено-политички естаблишмент“ окупирани су изазовима опстанка сопствених звања, функција и промашаја- залога личне и колективне слободе, па је неко боље Кладово и даље “у реконструкцији“. Како тврди њихов патријарх, историја ће памтити. Преостају још и до краја неисписане странице тривијалности.

Ранко Јаковљевић