Danas se u tekstu “vikipedije“ o Kladovu može naići na odrednicu znamenitosti živopisnog gradića: “Galerija slika Branka Stankovića sa motivima potopljenog područja zbog izgradnje HEPS Đerdap- u rekonstrukciji. Galerija sa vrednim umetničkim radovima grupe eminentnih jugoslovenskih slikara, od kada je njeno zdanje pre više od tri decenije voljom udarnih pesnica Jugoslovenske ujedinjene levice transformisano u navodno “desetosobni stan“ otkupljen za svega četiri puta veću cenu nego što su plaćene sudske takse prilikom overe transakcionog ugovora, nije u funkciji. U poslednje vreme sve se više govori o izazovu nestajanja i zdanja u kojem je umetnička zbirka egzistirala- zarad “oslobađanja prostora“ na najlepšem delu kladovske rivijere, za rogobatnu kulu po ugledu “Beograda na vodi“, a izgubljena ili ukradena slikarska platna sa delima vodećih umetnika druge polovine 20.veka ustupila bi mesto svojevrsnom “beljenju“ tragova prljavog novca koje za sobom ostavljaju polupismeni reformatori, baštinici dostignuća “ujedinjene levice“.

A ovako je nekada bilo.

U doba izvođenja grandioznih građevinskih radova na Đerdapu 1964-1972.g, mnoštvo likovnih umetnika boravili su u Kladovu i okolnim naseljima kreirajući sopstvena viđenja uklapanja teško ukrotive prirode u “stege“ industrijskog preporoda Jugoslavije.

“Preduzeće Hidroelektrana Đerdap u izgradnji“ angažovalo je sedamdsesetoro slikara i vajara da daju autentično viđenje “titanske borbe ljudi i velike reke“. Njihov rad na tom poduhvatu rezultirao je sa nekoliko stotina slika, skulptura, pesama, kompozicija, u sklopu čega dve stotine dela likovnih umetnosti. U grupi slikara i vajara bila su i već poznata imena koja će svojom karijerom ostaviti značajan trag u istoriji umetnosti, kao što su Miha Maleš (1903 Jeranovo kod Kamnika-1987), diplomac Univerziteta u Pragu, pionir slovenačke grafike, samostalno izlagao u Trstu, Hajdelbergu, Cirihu, Pragu… Branko Omčikus (1922 Bakar, Rijeka-2011)… Božo Kovačević (1934 Borova Glava, Užice- 2010), izlagao u NJujorku, Kairu, Frankfurtu, Minhenu… Danica Antić (1910 Beograd-1989), Svetozar Zare Đorđević (1928 Beograd-2010), izlagao u Londonu, Kelnu, Vitorio Veneto-Italija…Branko Stanković (1915 Bresnica kod Čačka-1989), đak Bete Vukanović i Ljubomira Ivanovića, izlagao u Firenci, Konektikatu, Parizu, Rimu, Briselu, NJujorku, Tokiju, Kijevu, Moski, Minhenu, Griniču… Frane Delale (1929 Trogir- 2008.)… Kosta Bradić (1927 Đevđelija- 2014 Beograd) diplomac Akademije likovnih umetnosti u klasi Nedeljka Gvozdenovića, član Medijale, Živko Stojsavljević (1900 Benkovac- 1978 Beograd) diplomac Višeg Kraljevskog instituta lepih umetnosti u Rimu i Kraljevskog instituta lepih umetnosti u Firenci… arhitekta i grafičar Bratislav Stojanović (1912-1996) -umetnički pravac socijalne grafike- izlagao u Čehoslovačkoj, Danskoj, Švedskoj, Petar Đorđević (1943 Pirot) đak LJubice Sokić, izlagao na Majskoj izložbi u Parizu 1973, Mihajalo Petrov (1902 Beograd- 1983 Beograd) izlagao u Budimpešti, Amsterdamu, Ajdhovenu, profesor Akadmije primenjenih umetnosti u Beogradu…

Beogradska Ekspres politika objavila je 9.maja 1972.g. tekst “Galerija u Kladovu otvara se 15.maja- Đerdap okupio slikare“: Đerdap i Dunav imaće ovh dana dvostruko slavlje. Pored svečanog otvaranja brane, biće otvorena i likovna galerija u Kladovu… Galerija će imati dva dela. U prvom delu je zbirka od 60 slika Branka Stankovića, a u drugom delu biće 106 radova 69 umetnika iz cele zemlje… Najboljima će pripasti nagrade od 10.000, 8.000 i 7.000 dinara. Tekst se završava rečima direktora Narodnog muzeja u Beogradu i člana umetničkog saveta galerije dr Miodraga Kolarića: Galerija je veoma značajna, po prvi put kod nas, jedan gigant okupio je i finansirao rad toliko umetnika.
Dodatno pojašnjenje smisla galerijskog prostora u Kladovu dao je maja 1972.g. Boljub Stojanović navodeći da je zbirka dela drugih autora začeta na izložbi koja je istovremeno otvorena, da bi tokom godina, različitim oblicima sticanja- poklonima i otkupima- prerasla u drugu stalnu zbirku galerije…“Kladovska galerija nastaviće da bude stecište umetnika, organizujući povremene tematske izložbe, među kojima i periodične izložbe umetnika podunavskih zemalja. Uvek na istu temu: Đerdap i Dunav. Stvaranje kolonije umetnika u naselju graditelja Karataš, uz istu dragocenu pomoć Tekije, Kladova, HE Đerdap, daće novu dimenziju i obogatiti buduće programe ove galerije“.
Galerijski prostor nalazio se u Dunavskoj ulici, uz obalu velike reke, nedaleko od hotela “Đerdap“, u zgradi podignutoj početkom šezdesetih godina na zemljištu -ranije vlasništvo Jelene Dermarković, po starim Kladovljanima, rođake srpske kraljevske porodice (parcela površine 18,41 ar nacionalizovana 1958.g.) .

Bez obzira na odluku “HE Đerdap“ da u delu tzv.zgrade šumske sekcije bude galerija, prema sudskim spisima P 229/93 Opštinskog suda u Kladovu, 3.jula 1971.godine “Preduzeće u osnivanju HE Đerdap“ i Medicinski centar Kladovo zaključili su, ugovor o zameni nepokretnosti društvene svojine, po čijem slovu je navodno “HE Đerdap“ ustupio Medicinskom centru kp.br.158/1 zajedno sa objektima a za uzvrat stekao pravo korišćenja kp.br.159 i kp.br. 296 (danas lokacija vile Ruža). Kako bilo, sve do 27.5.1993.g. na nepokretnostima zemljište i zgrada u okviru koje galerijski protor, bilo je evidentirano u javnim knjigama kao društevna svojina, pravo korišćenja HE Đerdap. Presuda kojom se utvrđuje da je Zavod za onkologiju i radilogiju Kladovo “vlasnik po osnovu ugovora o zameni zaključenog 3.7.1971.g. i po odluci Medicinskog centra od 24.10.1974.g. parcele 3930 (ranije 158/1) sa zgradama“, doneta je po tužbi Zavoda za onkologiju i radiologiju 04.5.1993.g. Zastupnik tužene HE Đerdap izjavio je, 22 godine po zaključenju ugovora iz 1971.g, da “u svemu priznaje tužbeni zahtev“ uz tvrdnju da je HE Đerdap po navedenom privatnom pravnom poslu upisana kao imalac prava društvene svojine na ustupljenim nepokretnostima, dok tužilac nije upisan kao vlasnik kp.br.3390 sa zgradama.

Već sutradan nakon pravnosnažnosti ove presude, 28.5.1993.g. Zavod za onkologiju i radiologiju utvrdio je ugovornu cenu stana korisne površine 206,30 m2 , za deo u zgradi na kp.br.3390, za koju u ugovoru o otkupu od 4.8.1993.g. navodi da je kupac nosilac stanarskog prava počev od 1.8.1980.g- u vreme kada je galerija zasigurno bila u funkciji,- otkup ugovoren gotovo 13 godina pre no što je presudom utvrđena “svojina Zavoda za onkologiju i radiologiju “ na celoj zgradi.

Galerija Branko Stanković zasigurno je postojala u Kladovu u periodu 1972-1983.g, kako navodi njen nekadašnji kustos likovni pedagog i skulptor Zoran Nikolić (autor spomenika Vuku Karadžiću na kladovskom keju); period nakon ovoga datuma ostaje nepoznanica. Po svedočenju kustosa, o galeriji se starala Kulturno prosvetna zajednica a od 1974.g. Samoupravna interesna zajednica kulture. Međutim, saglasno navodima iz brošure Milutina Nikolića publikovane 1991.g, galeriju i tada čini zbirka od 53 slike i 14 crteža u tušu. Sigurno je da je na početku rada galerije Stankovićevih radova bilo 63, od toga 53 slika i deset crteža u tušu. Ulja na platnu sadržala su pet portreta / Tine Stojanovića, Pante Jakovljevića, Rama Salihovića, Marka Tomića/, desetak slika poticalo je sa gradilišta brane, 11 iz Donjeg Milanovca, 18 iz Tekije, par iz Golupca… popis sa reprodukcijama svakog od pobrojanih eksponata sadržan je u katalogu galerije iz 1972.g. U međuvremenu 1975.g, Hidroelektrana Đerdap izvršila je otkup umetničkih slika: 1) autora Jovana Kukića- Separacija, Brana i Izgradnja brane –za iznos 10.000 dinara; 2) autora Petra Đorđevića- Graditelji Đerdapa- 7000 dinara; 3) Mihajla Petrova Golubački grad-5000 dinara; 4) Mihe Maleša Seljanke iz Đerdapa- 5000 dinara; 5) Koste Bradića Otsjaj energije Đerdapa- 6.000 dinara; 6) Zorana Mandića Konstrukcija 6000 dinara; 7) Branka Omčikusa Brodovi pred Đerdapom 6000 dinara; 8) Mitra Trivića Tabula Trajana 8000 dinara; 9) Živka Stojsavljevića Proleće u Golupcu 4000 dinara; 10) Bratislava Stojanovića šest grafika 10.000 dinara. Zaključak radničkog sveta HE Đerdap o kupovini objavljen je juna 1975. U Informativnom biltenu HE Đerdap Kladovo br.22.

Danas je zgrada nekadašnje galerije upisana u katastru nepokretnosti KO Kladovo kao objekat br.1 na kp.br.3930 “porodična stambena zgrada“ površine u osnovi 264 m2, na adresi Dunavska 1, javna svojine Republike Srbije, pravo korišćenja Zdravstveni centar Kladovo, a nekadašnji galerijski prostor koriste vezilje i pletilje lokalnog udruženja građana, sa izuzetkom dela koji je prethodni posednik novopodignutim zidom odelio od celine. Nešto ranije prostor je bio okarakterisan kao stan korisne površine 206,3 m2, što je dokumentovano skicom Samoupravne interesne zajednice stanovanja i ugovorom o otkupu br.378 od 04.8.1993.g. kojim prodavac Zavod za onkologiju i radiologiju Kladovo u svojstvu nosioca prava raspolaganja prodaje nosiocu stanaraskog prava stečenog ugovorom o korišćenju stana br.455 od 01.8.1980.g, za cenu od 4.249.463 dinara- “cena utvrđena na dan 28.5.1993-, kupac se obavezao cenu platiti odmah po potpisivanju ugovora, pri čemu je otkupna cena umanjena za 20% po osnovu jednokratne uplate ukupnog duga. Ugovor je potpisan 4.8.1993.g. Prema kalkulaciji Opštinskog suda Kladovo taksa za overu ovog ugovora naplaćena je 4.8.1993.g. u iznosu 1.010.000 dinara. Godišnja inflacija dostigla je 30.8.1993.g. sumu 1,7 milijardi procenata pa je na taj dan izdata novčanica od 1 milijarde dinara; pre toga 1.4.1993-od 10 miliona dinara, 15.4- od 50 miliona dinara, 18.5- 500 miliona dinara. Zakon o stanovanju (“Sl.glasnik SRS 50/1992) od prava na otkup stanova izuzimao je: stan čiji nosilac stanarskog prava odnosno član njegovog porodičnog domaćinstva ima u svojini drugi stan, odgovarajući za to domaćinstvo-čl.17.st.1.t.1. Odgovarajućim stanom definisan je posebni deo zgrade u kome je broj soba jednak broju članova domaćinstva, a najviše četvorosobni /čl.17.st.2. zakona/. Uslov za sticanje prava na otkup bio je i da nosilac stanarskog prava i članovi njegovog domaćinstva nemaju stalno mesto boravka van mesta u kome se stan nalazi- čl.17.st.1.t.6.zakona. U međuvremenu je sudskim putem odlučeno da deo predmeta navedenog ugovora o otkupu dela zgrade, koji je sadržao i dotadašnji galerijski prostor, nema svojstvo stana koji je predmet otkupa, pa je pravo kupca redukovano na tri prostorije sa ulazom iz dvorišnog dela zgrade 1.

Sudbina zbirke slika galerije Branko Stanković nije poznata. Neki od eksponata pojavljivali su se na aukcijama i dospevali u privatne zbirke, poput portreta Pante Jakovljevića. Bilo je i tvrdnji da su slike deponovane na tavanu zdanja u Dunavskoj 1, kada je u duhu ugovora privatnog prava galerijski prostor apsorbovan u stambeni. U uvodnom delu kataloga iz maja 1972.g. štampanog pod naslovom “Zbirka slika Branka Stankovića, Galerija Kladovo 1972“ u izdanju Preduzeća u izgradnji HE Đerdap – “Motivi Đerdapa i potopljenih naselja. Poklon autora HE Đerdap“, Branko Stanković je zapisao: “Priroda i opstanak sveta jeste apsurd, kao što je i čovekovo postojanje bez prirode takođe apsurd. NJihovo međusobno dopunjavanje oduvek me je suočavalo sa izuzetnim saznanjem, koje je inspirisalo moje stvaralaštvo.

Okolnost da u tom redu stvari dođe do poremećaja, duboko me je potresala. Takvim osećanjem bio sam ispunjen i u trenutku kad je do mene doprla vest o gradnji grandiozne hidroelektrane, na terenu koji sam poznavao. LJudi su usvojili zakon da od vode stvore svetlost, kako je to rekao Pol Elijar. Ali stvaranje te svetlosti bilo je uslovljeno potapanjem velikih površina plodne zemlje, hiljada domova u kojima su se ljudi vekovima rađali i umirali. I dok se u Đerdapu odgigravala ta potresna drama velikih pormena, i sam uznemiren, učestvovao sam u njoj, nastojeći da na svoja platna prenesem misao i nadu u produžetak života onoga što umire i ljubav za otkucaje novog, koje se rađalo na moje oči. Za sve to vreme pratio me je pogled jedne starice iz Tekije. U njemu je bilo i tuge i nostalgije, ali i neke potresne vere da će nestajanje rodnog ognjišta biti sprečeno upravo na mojim platnima“ .

UMESTO EPILOGA

Možda kao autenični znamen “talentovanih ali koji ne idu pravim putem“, kako je glasila partijska karakteristika vajara Gradimira Aleksića, od svih 200 eksponata namenjenih potonuloj umetničkoj galeriji, jedino njegovo delo “Ruke “ do nedavno je egzistiralo u Kladovu, pohranjeno u holu ovdašnje gimnazije, koja je i bila poprište reprezentativne izložbe pre 50 godina. Preostali “darovi Đerdapa“ ispostavili su se “danajskim“ za ovdašnje rizničare kulturnog blaga.

Nastojanja kladovskog opštinskog rukovodstva iz 2003.g. da napušteni prostor stare carinarnice na kladovskom keju bude preuređen u umetnički paviljon sa eksponatima- skulptorskim delima Gradimira Aleksića i Mihajla Tomića, nisu urodila plodom iako je supruga Gradimira Aleksića izrazila spremnost da ustupi deo njegove zbirke u te svrhe, a skulptor Tomić čak bio zaveštao rodnom gradu svoju zbirku, da bi nebrigom poslenika kulture i politike svoju odluku, čini se s razlogom, promenio. Imalac prava na objektu- Javno preduzeće HE Đerdap našlo je značajnijim da u znatnom delu zgrade bude smešten istoimeni ronilački klub grupe mladih entuzijasta. Četiri decenije posle izgradnje hidroelektrane, u sklopu realizacije razvojnih planova novog opštinskog rukovodstva, ova zgrada sravnjena je sa zemljom a na njenom mestu postavljena montažna baraka za prodaju suvenira, sladoleda, sokova, uz prošireno gradsko šetalište. Prvobitno namenjeni prostor za zbirku umetničkih dela sa motivima Đerdapa živi novi život kao “etno-galerija“ , saobrazno populističkim kulturnim stremljenjima. Drugi prostor za takve svrhe trebalo bi tek osmisliti.

Od završetka radova na izgradnji hidroenergetskog i plovidbenog sistema na Dunavu, umetnost nije imala mnogo prilika za dodirne tačke sa Đerdapom. Znane su likovne kolonije u organizaciji “Đerdap turista“ Kladovo i .Letnja akademija likovnih umetnosti Radislava Trkulje “Pena“ u istoimenom zdanju na Đerdapu, sa stalnom postavkom njegovih radova- osnovanom 1975.g. Neka dela nastala u okviru kolonija, o čijim umetničkim dometima nismo kadri svedočiti, izložena su službenim prostorijama HE Đerdap i istoimenog hotela. Novije doba donelo je vanredno upečatljive akvarele podzemnog sveta Dunava- autor Natalija Pavlović, originalni likovni pristup ovdašnjem nasleđu u izvedbi Milene Putnik, dugometražni dokumentarni film Potop Jelene Jovčić. Jedan od pokušaja da umetnost nadvlada zaborav zabeležen je i 7.septembra 2013.g: na godišnjicu početka izgradnje održan je koncert Banatske filharmonije iz Temišvara na mostu iznad elektrane. Dirigent je bio Franc Hofer a na repertoaru se našlo i nadaleko poznato delo rumunskog kompozitora srpskog porekla Josifa-Jovana Ivanovića “Talasi Dunava“, popularnošću bez premca u svetu.

Talasi Dunava odavno prekrivaju delove Đerdapske klisure koji su “vajarskom delu prirode“ davali atribute uzvišenosti, slično se može kazati i za plimu zaborava i nemara koji je dobrano zahvatio umetnička dostignuća likovnih stvaralaca iz šezdesetih i sedamdesetih godina protekloga stoleća.

I u trećem milenijumu nove ere ljudi se mogu diviti kulturnim dostignućima poput arhitekture i ribolikih monumenata lepenskog čoveka, zaboravljenih, slojem lesa prekrivenih, pa iznova sačuvanih, delima antičkog Rima u vidu Trajanovog mosta, mermerne skulpture Jupitera na tronu iz Pontesa, bronzane glave Trajanovog oca, statue Neptuna sa delfinom iz Dijane. Umesto slika i skulptura sa motivima Đerdapa iz perioda 1964-1972.g, današnjica nam nudi neke laganije sadržaje, što ne čini nemogućim da one, poput sjajnih preteča iz antičkih vremena, iznova ugledaju svetlost dana, za početak makar u jednoj virtuelnoj dimenziji. Za to nisu neophodni neki novi potop i arheološka iskopavanja.

Današnja vlast i njen “društveno-politički establišment“ okupirani su izazovima opstanka sopstvenih zvanja, funkcija i promašaja- zaloga lične i kolektivne slobode, pa je neko bolje Kladovo i dalje “u rekonstrukciji“. Kako tvrdi njihov patrijarh, istorija će pamtiti. Preostaju još i do kraja neispisane stranice trivijalnosti.

Ranko Jakovljević