Ovog vikenda završava fudbalska sezona 2025/26. I… Ništa novo. Postalo je već odavno dosadno. Crvena zvezda je osvojila novu titulu. Upravo ta činjenica da je tim doktora Zvezdana Terzića slavio devetu uzastopnu titulu na najbolji način govori o tome koliko je neinteresantan i jalov srpski fudbal. Ako je na mnogim prvenstvenim utakmicama bilo 300 i manje gledalaca onda je sasvim jasno da takav fudbal nikog ne zanima.
Ništa se u srpskom fudbalu nije promenilo u minulih 365 dana. Koga zanima liga u kojoj se sve unapred zna. Odlično znamo šta Crvena zvezda znači u srpskom fudbalu, a još više šta prvi čovek šampiona popularni Terza, kako mu navijači tepaju, znači u fudbalskim institucijama. Istina, promenjen je trener. Umesto Vladana Milojevića u zimskoj pauzi došao je Dejan Stanković, ali u ovako bednoj konkurenciji nije uopšte bitno ko je na klupi.
Dejan Stanković nije krio oduševljenje i komplementirao je svoje igrače. Za njega prava iskušenja tek dolaze, a slobodno se može konstatovati da se do sada nije baš proslavio na internacionalnoj sceni. Tri puta je sa Crvenom zvezdom pokušavao da se plasira u Ligu šampiona i nijednom nije uspeo.
Pošteno govoreći osvajanje titule u Srbiji sa Crvenom zvezdom koja ima budžet iz snova, za sve ostale srpske klubove, bogatu tradiciju, nedostižnu infrastukturu i nije baš previše teško. Aktuelni šef struke devetostrukog uzastopnog prvaka Srbije se pod vodstvom Dejana Stankovića nije nimalo proslavio u duelima protiv kiparske Omonije 2020., moldavskog Šerifa 2021. i izraelskog Makabija 2022. Sva tri puta je njegov klub eliminisan.
Iako su domaći rezultati u poslednjih devet godina respektabilni i titule se redaju Crvena zvezda je i ove godine ponovo izgubila najvažniju bitku; stadion je sve prazniji, na nekim utakmicama su tribine bile sablasno puste. Ako već prvi čovek kluba, a to je naravno zna se doktor Zvezdan Terzić sve gleda menadžerskim očima jedna se činjenica nameće sama po sebi, a to je da se njegov proizvod sve manje traži. Nema ni istine, a ni lepote koja se može graditi pred praznim tribinama.
On nikako ne razume, a možda i neće da razume da je sve više onih koji ostaju kod kuće i da im je muka od ovakvog kluba, a ne Crvene zvezde kao sastava. Navijač će oprostiti lošiju partiju, pa i lošiju sezonu, jer nije sramota ne biti šampion ni Mančesteru ni Realu ni Milanu, zašto bi bila Crvenoj zvezdi. Međutim, navijačima je dozlogrdilo da se klub vodi na ovakav način.
Gledaocima je dosta parola, obećanja, floskula i demagogije. Dosta im je pozorišnih predstava i ovakvih igrokaza. Žele da Crvena zvezda bude klub na koji mogu da budu ponosni, gospodski klub s gospodskim rukovodstvom, koji se prema igračima, trenerima, gledaocima, legendama, pa i protivnicima odnosi s poštovanjem. Celo vreme. Uz dužno poštovanje prema osvojenim titulama, ovo vodstvo nije pokazalo da je to sposobno da učini, samo je pitanje – može li iko drugi da dobije priliku da to uradi?
Žalosno je, jednostavno, toliko toga da je odavno prešlo granicu koju će Zvezdin navijač da toleriše. Crvena zvezda bez ozbiljnijeg, strpljivijeg i sistemskog vođenja kluba više od ovoga defintivno ne može. Osvojeni su naslovi, ali je uništen odnos s ljudima koji vole klub. I koliko god probali naglašavati pozitivno, ne može se zaobići „slon” u sobi koji godinama već ponavlja: „Crvena zvezda je izgubila gledaoce”, a zbog njih se fudbal i igra.
U zabludi su svi oni koji uporno tvrde, istina među njima ima i dosta novinara, koji govore i pišu da su „crveno-beli” veliki evropsku klub. Oni nikako da shvate da je prva evropska liga daleko, daleko ispred šampiona Srbije. Crvena zvezda je nacionalni simbol i devet puta uzastopno šampion, Crvena zvezda je nacionalna ikona, ali u evropskim razmerama je mali drugorazredni fudbalski klub. Veliki klubovi nikada ne pokleknu protiv kiparskog, moldavskog ili izraelskog predstavnika.
Da srpski fudbal izaziva sve manje interesovanje ljubitelja fudbala ljudi najbolje potvrđuje podatak, a to priznaju i stariji Beograđani da se na tri utakmice Super lige koje se odigraju u belom gradu za vikend ne okupi ni pet hiljada gledalaca. Nekada je, u zlatno doba beogradskog fudbala, toliko redovno bilo na deulima Dorćola ili Sinđelića u beogradskoj zoni. Retki su oni koji imaju živaca da gledaju 90 minuta najdosadnije lige u Evropi.
Međutim, oko srpskog fudbala već dugo vladaju negativne, mračne vibracije i bez temeljne „metle” stvari nikada neće krenuti na bolje. Naravno treba osvežiti Fudbalski savez i fudbal dati u ruke ljudima koji su izrasli u tom sportu i u njega ne ulaze samo zbog profita. Stid me da gledam i slušam epove o srpskom fudbalu, a ne bih da kvarim euforiju. Šta mislim o srpskom fudbalu to napisah i potpisah.
Milorad Bjelogrlić
