Овог викенда завршава фудбалска сезона 2025/26. И… Ништа ново. Постало је већ одавно досадно. Црвена звезда је освојила нову титулу. Управо та чињеница да је тим доктора Звездана Терзића славио девету узастопну титулу на најбољи начин говори о томе колико је неинтересантан и јалов српски фудбал. Ако је на многим првенственим утакмицама било 300 и мање гледалаца онда је сасвим јасно да такав фудбал никог не занима.
Ништа се у српском фудбалу није променило у минулих 365 дана. Кога занима лига у којој се све унапред зна. Одлично знамо шта Црвена звезда значи у српском фудбалу, а још више шта први човек шампиона популарни Терза, како му навијачи тепају, значи у фудбалским институцијама. Истина, промењен је тренер. Уместо Владана Милојевића у зимској паузи дошао је Дејан Станковић, али у овако бедној конкуренцији није уопште битно ко је на клупи.
Дејан Станковић није крио одушевљење и комплементирао је своје играче. За њега права искушења тек долазе, а слободно се може констатовати да се до сада није баш прославио на интернационалној сцени. Три пута је са Црвеном звездом покушавао да се пласира у Лигу шампиона и ниједном није успео.
Поштено говорећи освајање титуле у Србији са Црвеном звездом која има буџет из снова, за све остале српске клубове, богату традицију, недостижну инфрастуктуру и није баш превише тешко. Актуелни шеф струке деветоструког узастопног првака Србије се под водством Дејана Станковића није нимало прославио у дуелима против кипарске Омоније 2020., молдавског Шерифа 2021. и израелског Макабија 2022. Сва три пута је његов клуб елиминисан.
Иако су домаћи резултати у последњих девет година респектабилни и титуле се редају Црвена звезда је и ове године поново изгубила најважнију битку; стадион је све празнији, на неким утакмицама су трибине биле сабласно пусте. Ако већ први човек клуба, а то је наравно зна се доктор Звездан Терзић све гледа менаџерским очима једна се чињеница намеће сама по себи, а то је да се његов производ све мање тражи. Нема ни истине, а ни лепоте која се може градити пред празним трибинама.
Он никако не разуме, а можда и неће да разуме да је све више оних који остају код куће и да им је мука од оваквог клуба, а не Црвене звезде као састава. Навијач ће опростити лошију партију, па и лошију сезону, јер није срамота не бити шампион ни Манчестеру ни Реалу ни Милану, зашто би била Црвеној звезди. Међутим, навијачима је дозлогрдило да се клуб води на овакав начин.
Гледаоцима је доста парола, обећања, флоскула и демагогије. Доста им је позоришних представа и оваквих игроказа. Желе да Црвена звезда буде клуб на који могу да буду поносни, господски клуб с господским руководством, који се према играчима, тренерима, гледаоцима, легендама, па и противницима односи с поштовањем. Цело време. Уз дужно поштовање према освојеним титулама, ово водство није показало да је то способно да учини, само је питање – може ли ико други да добије прилику да то уради?
Жалосно је, једноставно, толико тога да је одавно прешло границу коју ће Звездин навијач да толерише. Црвена звезда без озбиљнијег, стрпљивијег и системског вођења клуба више од овога дефинтивно не може. Освојени су наслови, али је уништен однос с људима који воле клуб. И колико год пробали наглашавати позитивно, не може се заобићи „слон” у соби који годинама већ понавља: „Црвена звезда је изгубила гледаоце”, а због њих се фудбал и игра.
У заблуди су сви они који упорно тврде, истина међу њима има и доста новинара, који говоре и пишу да су „црвено-бели” велики европску клуб. Они никако да схвате да је прва европска лига далеко, далеко испред шампиона Србије. Црвена звезда је национални симбол и девет пута узастопно шампион, Црвена звезда је национална икона, али у европским размерама је мали другоразредни фудбалски клуб. Велики клубови никада не поклекну против кипарског, молдавског или израелског представника.
Да српски фудбал изазива све мање интересовање љубитеља фудбала људи најбоље потврђује податак, а то признају и старији Београђани да се на три утакмице Супер лиге које се одиграју у белом граду за викенд не окупи ни пет хиљада гледалаца. Некада је, у златно доба београдског фудбала, толико редовно било на деулима Дорћола или Синђелића у београдској зони. Ретки су они који имају живаца да гледају 90 минута најдосадније лиге у Европи.
Међутим, око српског фудбала већ дуго владају негативне, мрачне вибрације и без темељне „метле” ствари никада неће кренути на боље. Наравно треба освежити Фудбалски савез и фудбал дати у руке људима који су израсли у том спорту и у њега не улазе само због профита. Стид ме да гледам и слушам епове о српском фудбалу, а не бих да кварим еуфорију. Шта мислим о српском фудбалу то написах и потписах.
Милорад Бјелогрлић
