Kažu da su mladi nezainteresovani, naivni. Da ne znaju kako stvari funkcionišu. Da ne razumeju “realnost”. To obično govore oni koji su odavno odustali pa im je teško da priznaju da je problem u njima, a ne u realnosti.
Jer dok starije generacije i dalje proveravaju da li je bezbedno reći šta misle, studenti su jednostavno počeli da govore. Direktno, neretko nespretno, ali ta nespretnost je svežija od bilo koje političke “profesionalnosti”. Kod njih nema one večite rečenice: “Ma neka, možda nije vreme, možda će neko drugi.” Ne. Oni su odlučili da su — taj neko drugi. I zato ih vredi slušati.
Hodam gradom i prepoznajem tu energiju. Više nije ona klasična beogradska nervoza, već nešto upornije, tvrdoglavije, gotovo pančevački inat: “Ako neće niko, mi ćemo.” I stvarno — hoće. Ideja koja je prošle godine delovala kao želja, sada izgleda kao plan. A plan je opasnija stvar od želje, jer plan ima ritam.
Učen je ovaj narod da decu gura u zapećak uz onu staru, tužnu izreku: “Samo ti ćuti i gledaj svoja posla.” E pa, izgleda da više ne gledaju samo svoja posla. I dobro je što je tako. Možda su baš zato toliko neprijatni onima koji su navikli da društvo stoji u mestu: zato što studenti dolaze bez kompleksa, bez potrebe da se nekome dopadnu, bez straha da će pogrešiti. Grešiće, naravno. Ali će i učiti brzo — brže nego što iko očekuje. A najvažnije: neće odustati.
Postoji nešto čudno inspirativno u tome kada mlada generacija odbije da igra po pravilima koja mi stariji već godinama s mukom prihvatamo. Oni jednostavno pitaju: “A ko je ovo uopšte napisao?” I onda krenu da prepravljaju. Liniju po liniju. Ulicu po ulicu. Ideju po ideju. To nije bunt — to je higijena.
I zato, kada pogledamo godinu ispred sebe, jedina ozbiljna konstanta nisu institucije, nisu partije, nisu autoriteti. Konstanta su studenti. Oni su ti koji su počeli da objašnjavaju društvu da se država ne dobija kao nasledstvo, nego kao projekat. I da je vreme da se prestane sa čekanjem “boljih vremena”. Jer vremena se ne čekaju — prave se.
Da li će im uspeti? Ako mene pitate — već jeste. Ne zato što su zauzeli institucije, nego zato što su zauzeli svest. Jer kad jednom shvatiš da imaš pravo na glas, na reč, na stav, na budućnost — niko ti to više ne može oduzeti, ni dnevnopolitički, ni generacijski.
Zato, ako se nešto menja 2026, neće to biti samo vlast, sistem ili neke promašene parole. Menja se navika da ćutimo. A tu naviku su razbili mladi u Srbiji, budućnost ove zemlje. Zato, bezuslovna podrška studentskom pokretu!
U ovoj izbornoj 2026. godini očekuju nas promene, režim Aleksandra Vučića će biti razvlašćen a mi ćemo početi da pišemo NOVU STRANICU SRPSKE ISTORIJE.
Ivan Milanović
