Stil; ili ga imaš ili ga nemaš. Ako ga imaš, pomoći će ti da se izdigneš iznad drugih, da ne budeš prosečan kakvih su milioni. Njegov stil je bila magija. Prosečne niko ne pamti. Kada imaš stil ulaziš u istoriju. U te svakako spada nekadašnji as Crvene zvezde, Vojvodine i reprezentativac Jugoslavije, Miloš Šestić. Šele, kako su mu tepali navijači je ostao upamćen po driblinzima. Sitan, pognut, dobrodušan čovek, uvek vedar, tražen, voljen. Njegova biografija je čista kao suza, a život svetao kao zvezda nebeska.

Dribler sa integritetom. Lepota njegovih driblinga je bogom dana besmrtnost. Dribling mu je bio bezazlen i lagan. Publika mu se divila, ostajala bez daha, a zatim skandirala njegovo ime. Znao je ponekad iz gužve da umuva loptu gol, ali Šestić je golove davao uglavnom posle maestralnih driblinga. Prvo bi predriblao nekog iz veznog reda rivala, onda bi „polomio kičmu” bekovima, poslao golmana „po ćevape”, a zatim lagano ćušnuo loptu u mrežu. Bio je neverovatan, a gledaoci su ostajali bez daha.

Genijalci su oduvek stizali odnekud iz provincije. U avgustu 1956. u familiji Šestić u Milosavcima kod Laktaša se proslavio dolazak na svet prvog deteta. Prvo pa muško. Dobio je ime Miloš i ubrzo preselio u Staru Pazovu.

„Otac je dobio posao u Poljoprivrednom kombinatu Napredak i svi smo preselili u Staru Pazovu. Kao dete sam počeo da treniram u Jedinstvu. Živeli smo u oskudici. Sa 15 godina sam igrao za selekciju Vojvodine na turniru Republika i Pokrajina u Zaječaru i dobio poziv Crvene zvezde. Naravno, da sam „trčeći” došao u Beograd, Sa nepunih 18 sam debitovao za prvi tim. Trener je bio Miljenko Mihić”, priseća se Šele prvih fudbalskih koraka.

Čekanje je luksuz kojem mogu da se predaju samo oni sa velikim čežnjama i očekivanjima. Miloš je čeznuo da se ustali u prvom timu. Krvavo je radio i čekao šansu. Kod Milovana Ćirića i Gojka Zeca je igrao, ali ne onako i onoliko koliko je želeo i zasluživao. Onda je ekipu preuzeo Branko Stanković Ambasador. Kod čika Staneta je eksplodirao. Vrednost jednog dukata zavisi između ostalog i od toga u čijoj ruci se nalazi.

„Mislim da su te četiri godine u Zvezdi pod rukovodstvom Branka Stankovića i šampionska sezona u Vojvodini, verovatno najbolje u karijeri. Dobio sam punu slobodu u igri, stekao samopouzdanje. Pre Staneta su mi treneri dobacivali: ,Daj mali, ne gnjavi loptu, dodaj nekom’. Stane mi nikada nije branio da driblam. Počeo sam sve češće da koristim dribling, a po reakcijama sa tribina sam osetio da publika voli kada to radim. Sada mi jasno da treneri užasno greše kada brane igračima da čine ono što vole. Ja sam uvek najviše voleo da driblam i Stane je to znao”, objašnjava Šestić.

Crvena zvezda je 19. oktobra 1984. godine pobedila Željezničar 3:1. San je svakog igrača, san sa kojim se slaže svaki gledalac, je da krene sa sredine terena, predribla sve igrače i zabije gol. On je to ostvario. Poznati novinar Rade Stanojević, je posle briljantnog gola Šestića, koji je u prodoru dugom 70 i kusur metara nanizao celu odbranu i golmana Škrbu u izveštaju napisao:

„To jedan igrač odavno nije doživeo u Beogradu. Kada je u 44. minutu lopta završila u mreži Željezničara, odjeknuo je aplauz. Ali, ne uobičajeni, kao posle svakog drugog gola domaćeg tima. Ljudi su pljeskali, pljeskali, nisu prestajali, igrači su se vraćali ka centru, publika je još aplaudirala, niko se ni u novinarskoj loži nije stideo da da oduška svom zadovoljstvu, i to je trajalo, trajalo. Fudbaleri Crvene zvezde grlili su kapitena Miloša Šestića”.

Čovek se za neke stvari rodi. Jednostavno, to mu je dar od Boga i ne može se naučiti taman da se trenira 24 sata dnevno. Bio je marljiv, radan i nezahtevan igrač koji je mogao štošta da odigra i od prosečne utakmice napravi „hit”. Niko mu nikada nije mogao da ospori darovitost, bogatstvo ideja. Bezazlen, a darovit, sposoban da stvori nešto što drugi ne mogu. Takva je i umetnost driblanja. Efektan dribling je znak da fudbal još nije umro.

„To je istina. Nikada nisam posebno trenirao dribling. Moja je sreća da sam igrao u vreme kada su stadioni bili puni. Kada vidim pune tribine i čujem huk navijača, igra me ponese i onda krenem u prodor pa šta bude. Kada „zalomim” prvog, posle ide sve lakše”, u dahu priča Šele i nastavlja monolog o magiji driblanja. Imao je ono što poseduju samo izuzetni; vic u nogama, protivnike je pravio smešnim.

„Možda grešim, ali verujem da bi danas to još bolje radio. Sada su igrači mnogo zaštićeniji nego kada sam ja igrao. Sećam se svog početka. Protiv Slobode plašio sam se Avdičevića, Verlaševića, na Koševu je Milak „jeo živu decu”, Bećirspahić iz Želje britka sablja. Svuda je bio makar jedan takav igrač. Razmišljao sam: „Bože da mi je doći kući u jednom komadu”. Sada malo oštriji start i odmah žuti karton. Mislim da bih u današnje vreme mnogo lakše driblao, ali ne znam da li bih imao takav motiv, jer su tribine prazne. Nemaš za koga da igraš. Mi smo protiv Ferencvaroša igrali pred više od sto hiljada svedoka, a sada toliko gledalaca ne dođe za celo prvenstvo”, kategoričan je Šestić.

Zahvaljujući njegovom golu u finišu utakmice protiv Herte, Zvezda se 1979. godine plasirala u finale Kupa Uefa, gde je posle dve utakmice nesrećno izgubila od Borusije iz Menhengladbaha. Na putu do finala padali su Dinamo Berlin, Sporting Hihon, Arsenal, Vest Bromvič Albion, Herta.

„Prošlo je toliko vremena od te utakmice, a tuga još postoji. U Beogradu smo poveli, a ja sam bio strelac. Nemci su izjednačili auto-golom Jurišića. Revanš se igrao u Dizeldorfu i apsolutno smo ih nadigrali. Čak nam je i publika u jednom trenutku skandirala „Rote štern, Rote štern”, ali sve je bilo uzalud pošto je Italijan Mikeloti izmislio penal iz kojeg je postignut gol odluke. Taj poraz i pobedu nad Bajernom u Beogradu kada smo od gotovog napravili veresiju, ostaće večite rane u duši. Protiv Bajerna smo vodili 3:0, ponizili ih igrom i za pet minuta sve prokockali. Na kraju je bilo 3:2”, i te kako su sveže uspomene na nezaboravne utakmice Crvene zvezde.

Posle odrađenog desetogodišnjeg ugovora u Zvezdi Miloš Šestić je „privremeno” otišao u Olimpijakos, koji je u to vreme bio u senci. U Grčkoj je proveo dve godine, a zatim na poziv Ljube Španjola, direktora Vojvodine, 1987. odlazi u Novi Sad. Bila je to Šeletova godina, njegova labudova pesma.

„U Vojvodini sam baš uživao. Bio sam lider tima. Vratili su se iz Druge lige. Ljupko Petrović je došao za trenera i okupila se grupa talentovanih igrača. Bili su tu Siniša Mihajlović, Buda Vujačić, Miroslav Tanjga, Slaviša Jokanović, Zoran Mijucić, Ljuba Vorkapić… Umesto najavljivane borbe za opstanak rasli smo iz kola u kolo i na kraju stigli do šampionske titule što je u vreme „velike četvorke” bilo ravno čudu. Pobedili smo i Zvezdu i Partizan i Hajduk i Dinamo. Novosadsko slavlje i ovacije publike se ne zaboravljaju”, seća se Miloš Šestić.

Iz novosadskih dana pamti mnoge lepe trenutke.

„Najtalentovaniji u toj generaciji je bio Siniša Mihajlović. Tek je došao iz Borova i videlo se da ima neobično snažan šut. Pošto sam bio zadužen da izvodim prekide on mi je od početka prvenstva „dosađivao” rečima: „Šele daj da izvedem slobodan udarac”, na šta sam odgovarao: „Mali, beži tamo”. Ne znam protiv koga smo igrali kada sam mu dozvolio da šutira uz „pretnju” da to neće više nikada uraditi ako ne postigne gol. Kada je Siniša „zategao projektil” u rašlje rekao sam mu: „Mali od sada ti izvodiš slobodnjake”, osetio je Šestić Mihin najveći kvalitet.

Šele je sav svoj život stavio u službu fudbala i to bez ikakve demagogije ili ličnog koristoljublja. Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 21 utakmicu. Mnogi tvrde da je ta brojka morala da bude veća. Bio je učesnik Mondijala u Španiji 1982. godine. Ljubitelji fudbala pamte njegov prodor protiv Hondurasa i penal nad njim.

„Uh, kakva je tada konkurencija bila tako da je svaki nastup za reprezentaciju dragocen. Šteta je da ta generacija nije ostvarila bolji rezultat. Protiv Španije nas je uništio danski sudija, a kasnije su Španci i Irci „namestili” 0:1 i izbacili nas iz takmičenja”, objašnjava reprezentativnu odiseju Šestić.

Fudbal je za Šeleta bio sve: radost, strast, uteha, beg i san koji se obistinio. Na sve je pristajao u životu osim da se svađa sa ljudima. Način na koji je živeo i igrao tražio je da ima veliko srce. Ono ponekad zna i da zaboli i to jako. Zbog toga je krajem 2024. godine Miloš Šestić je posle uspešne transplatacije dobio novo srce. U srcima navijača je ostao zauvek u dragoj uspomeni. Legenda traje duže od karijere. Dragocenosti i bisere iz davnina zamenila je bižuterija koju proizvodi današnji srpski fudbal.

Milorad Bjelogrlić