Стил; или га имаш или га немаш. Ако га имаш, помоћи ће ти да се издигнеш изнад других, да не будеш просечан каквих су милиони. Његов стил је била магија. Просечне нико не памти. Када имаш стил улазиш у историју. У те свакако спада некадашњи ас Црвене звезде, Војводине и репрезентативац Југославије, Милош Шестић. Шеле, како су му тепали навијачи је остао упамћен по дриблинзима. Ситан, погнут, добродушан човек, увек ведар, тражен, вољен. Његова биографија је чиста као суза, а живот светао као звезда небеска.
Дриблер са интегритетом. Лепота његових дриблинга је богом дана бесмртност. Дриблинг му је био безазлен и лаган. Публика му се дивила, остајала без даха, а затим скандирала његово име. Знао је понекад из гужве да умува лопту гол, али Шестић је голове давао углавном после маестралних дриблинга. Прво би предриблао неког из везног реда ривала, онда би „поломио кичму” бековима, послао голмана „по ћевапе”, а затим лагано ћушнуо лопту у мрежу. Био је невероватан, а гледаоци су остајали без даха.
Генијалци су одувек стизали однекуд из провинције. У августу 1956. у фамилији Шестић у Милосавцима код Лакташа се прославио долазак на свет првог детета. Прво па мушко. Добио је име Милош и убрзо преселио у Стару Пазову.
„Отац је добио посао у Пољопривредном комбинату Напредак и сви смо преселили у Стару Пазову. Као дете сам почео да тренирам у Јединству. Живели смо у оскудици. Са 15 година сам играо за селекцију Војводине на турниру Република и Покрајина у Зајечару и добио позив Црвене звезде. Наравно, да сам „трчећи” дошао у Београд, Са непуних 18 сам дебитовао за први тим. Тренер је био Миљенко Михић”, присећа се Шеле првих фудбалских корака.
Чекање је луксуз којем могу да се предају само они са великим чежњама и очекивањима. Милош је чезнуо да се устали у првом тиму. Крваво је радио и чекао шансу. Код Милована Ћирића и Гојка Зеца је играо, али не онако и онолико колико је желео и заслуживао. Онда је екипу преузео Бранко Станковић Амбасадор. Код чика Станета је експлодирао. Вредност једног дуката зависи између осталог и од тога у чијој руци се налази.
„Мислим да су те четири године у Звезди под руководством Бранка Станковића и шампионска сезона у Војводини, вероватно најбоље у каријери. Добио сам пуну слободу у игри, стекао самопоуздање. Пре Станета су ми тренери добацивали: ,Дај мали, не гњави лопту, додај неком’. Стане ми никада није бранио да дриблам. Почео сам све чешће да користим дриблинг, а по реакцијама са трибина сам осетио да публика воли када то радим. Сада ми јасно да тренери ужасно греше када бране играчима да чине оно што воле. Ја сам увек највише волео да дриблам и Стане је то знао”, објашњава Шестић.
Црвена звезда је 19. октобра 1984. године победила Жељезничар 3:1. Сан је сваког играча, сан са којим се слаже сваки гледалац, је да крене са средине терена, предрибла све играче и забије гол. Он је то остварио. Познати новинар Раде Станојевић, је после бриљантног гола Шестића, који је у продору дугом 70 и кусур метара нанизао целу одбрану и голмана Шкрбу у извештају написао:
„То један играч одавно није доживео у Београду. Када је у 44. минуту лопта завршила у мрежи Жељезничара, одјекнуо је аплауз. Али, не уобичајени, као после сваког другог гола домаћег тима. Људи су пљескали, пљескали, нису престајали, играчи су се враћали ка центру, публика је још аплаудирала, нико се ни у новинарској ложи није стидео да да одушка свом задовољству, и то је трајало, трајало. Фудбалери Црвене звезде грлили су капитена Милоша Шестића”.
Човек се за неке ствари роди. Једноставно, то му је дар од Бога и не може се научити таман да се тренира 24 сата дневно. Био је марљив, радан и незахтеван играч који је могао штошта да одигра и од просечне утакмице направи „хит”. Нико му никада није могао да оспори даровитост, богатство идеја. Безазлен, а даровит, способан да створи нешто што други не могу. Таква је и уметност дриблања. Ефектан дриблинг је знак да фудбал још није умро.
„То је истина. Никада нисам посебно тренирао дриблинг. Моја је срећа да сам играо у време када су стадиони били пуни. Када видим пуне трибине и чујем хук навијача, игра ме понесе и онда кренем у продор па шта буде. Када „заломим” првог, после иде све лакше”, у даху прича Шеле и наставља монолог о магији дриблања. Имао је оно што поседују само изузетни; виц у ногама, противнике је правио смешним.
„Можда грешим, али верујем да би данас то још боље радио. Сада су играчи много заштићенији него када сам ја играо. Сећам се свог почетка. Против Слободе плашио сам се Авдичевића, Верлашевића, на Кошеву је Милак „јео живу децу”, Бећирспахић из Жеље бритка сабља. Свуда је био макар један такав играч. Размишљао сам: „Боже да ми је доћи кући у једном комаду”. Сада мало оштрији старт и одмах жути картон. Мислим да бих у данашње време много лакше дриблао, али не знам да ли бих имао такав мотив, јер су трибине празне. Немаш за кога да играш. Ми смо против Ференцвароша играли пред више од сто хиљада сведока, а сада толико гледалаца не дође за цело првенство”, категоричан је Шестић.
Захваљујући његовом голу у финишу утакмице против Херте, Звезда се 1979. године пласирала у финале Купа Уефа, где је после две утакмице несрећно изгубила од Борусије из Менхенгладбаха. На путу до финала падали су Динамо Берлин, Спортинг Хихон, Арсенал, Вест Бромвич Албион, Херта.
„Прошло је толико времена од те утакмице, а туга још постоји. У Београду смо повели, а ја сам био стрелац. Немци су изједначили ауто-голом Јуришића. Реванш се играо у Дизелдорфу и апсолутно смо их надиграли. Чак нам је и публика у једном тренутку скандирала „Роте штерн, Роте штерн”, али све је било узалуд пошто је Италијан Микелоти измислио пенал из којег је постигнут гол одлуке. Тај пораз и победу над Бајерном у Београду када смо од готовог направили вересију, остаће вечите ране у души. Против Бајерна смо водили 3:0, понизили их игром и за пет минута све прокоцкали. На крају је било 3:2”, и те како су свеже успомене на незаборавне утакмице Црвене звезде.
После одрађеног десетогодишњег уговора у Звезди Милош Шестић је „привремено” отишао у Олимпијакос, који је у то време био у сенци. У Грчкој је провео две године, а затим на позив Љубе Шпањола, директора Војводине, 1987. одлази у Нови Сад. Била је то Шелетова година, његова лабудова песма.
„У Војводини сам баш уживао. Био сам лидер тима. Вратили су се из Друге лиге. Љупко Петровић је дошао за тренера и окупила се група талентованих играча. Били су ту Синиша Михајловић, Буда Вујачић, Мирослав Тањга, Славиша Јокановић, Зоран Мијуцић, Љуба Воркапић… Уместо најављиване борбе за опстанак расли смо из кола у коло и на крају стигли до шампионске титуле што је у време „велике четворке” било равно чуду. Победили смо и Звезду и Партизан и Хајдук и Динамо. Новосадско славље и овације публике се не заборављају”, сећа се Милош Шестић.
Из новосадских дана памти многе лепе тренутке.
„Најталентованији у тој генерацији је био Синиша Михајловић. Тек је дошао из Борова и видело се да има необично снажан шут. Пошто сам био задужен да изводим прекиде он ми је од почетка првенства „досађивао” речима: „Шеле дај да изведем слободан ударац”, на шта сам одговарао: „Мали, бежи тамо”. Не знам против кога смо играли када сам му дозволио да шутира уз „претњу” да то неће више никада урадити ако не постигне гол. Када је Синиша „затегао пројектил” у рашље рекао сам му: „Мали од сада ти изводиш слободњаке”, осетио је Шестић Михин највећи квалитет.
Шеле је сав свој живот ставио у службу фудбала и то без икакве демагогије или личног користољубља. За репрезентацију Југославије је одиграо 21 утакмицу. Многи тврде да је та бројка морала да буде већа. Био је учесник Мондијала у Шпанији 1982. године. Љубитељи фудбала памте његов продор против Хондураса и пенал над њим.
„Ух, каква је тада конкуренција била тако да је сваки наступ за репрезентацију драгоцен. Штета је да та генерација није остварила бољи резултат. Против Шпаније нас је уништио дански судија, а касније су Шпанци и Ирци „наместили” 0:1 и избацили нас из такмичења”, објашњава репрезентативну одисеју Шестић.
Фудбал је за Шелета био све: радост, страст, утеха, бег и сан који се обистинио. На све је пристајао у животу осим да се свађа са људима. Начин на који је живео и играо тражио је да има велико срце. Оно понекад зна и да заболи и то јако. Због тога је крајем 2024. године Милош Шестић је после успешне трансплатације добио ново срце. У срцима навијача је остао заувек у драгој успомени. Легенда траје дуже од каријере. Драгоцености и бисере из давнина заменила је бижутерија коју производи данашњи српски фудбал.
Милорад Бјелогрлић
