Један од ,,самозатајних“ ликова југословенске и српске умјетничке сцене, свакако је Слободан Тишма.

Ипак, врло талентован човјек. Музичар, књижевник, добитник “НИН-ове награде“, један од учесника формирања комуне “Породица бистрих потока“. Што је у односу на његову затворену природу чудно. Можда је и у томе тражио бијег од свијета.

Оснивач је новосадских њу вејв бендова “Луна“ и “Ла Страда“. Колеге из бендова су поприлично биле млађе у односу на њега. Недавно је изашла монографија ових бендова под називом “Огледала Луне“. Владика Јован Ћулибрк, као врсни познавалац рок културе, изузетно је цијенио Тишмин умјетнички таленат.

Поред музике, бавио се и књижевношћу. И овдје је био специфичан, врло споро је писао. Знао је да остане и по десет година на књизи. Ипак, 2010.године добија “Нин-ову награду“, за роман “Бернадијева соба“, која има одређених аутобиографских елемената. Главни лик овога романа Пишта Петровић, након што му мајка одлази у комуну, остаје сам. Иако, затворен, не подноси апсолутну самоћу. Позива људе у кућу, где у својој кући постаје инфериоран. Спас проналази у одбаченом аутомобилу близу стана. То ауто, као да представља његов оклоп од спољашњег свијета, можда и од унутрашњих демона. Поента романа, чини ми се, била би ‘’побјећи од свијета, побјећи од себе “. Слично као у пјесми “ЕКВ“, “Седам дана“.

Тишма је учесник регионалног књижевног окупљања “Крокодил“, који воде књижевник Владимир Арсенијевић и Ана Пејовић. Као што сам рекао, врло је затворен или “самозатајан“. Не користи мобилни телефон, интернет слабо, гледа на ТВ-у умјетничке програме. Није никад нигдје радио, под присмотром у младости комунистичких власти, вјероватно и оних после њих. Велики љубитељ Ничеове философије уз чије се стихове успављивао.

Тишма, самозатајни господин нашег времена.

Милош Лалатовић