Кажу да су млади незаинтересовани, наивни. Да не знају како ствари функционишу. Да не разумеју “реалност”. То обично говоре они који су одавно одустали па им је тешко да признају да је проблем у њима, а не у реалности.
Јер док старије генерације и даље проверавају да ли је безбедно рећи шта мисле, студенти су једноставно почели да говоре. Директно, неретко неспретно, али та неспретност је свежија од било које политичке “професионалности”. Код њих нема оне вечите реченице: “Ма нека, можда није време, можда ће неко други.” Не. Они су одлучили да су — тај неко други. И зато их вреди слушати.
Ходам градом и препознајем ту енергију. Више није она класична београдска нервоза, већ нешто упорније, тврдоглавије, готово панчевачки инат: “Ако неће нико, ми ћемо.” И стварно — хоће. Идеја која је прошле године деловала као жеља, сада изгледа као план. А план је опаснија ствар од жеље, јер план има ритам.
Учен је овај народ да децу гура у запећак уз ону стару, тужну изреку: “Само ти ћути и гледај своја посла.” Е па, изгледа да више не гледају само своја посла. И добро је што је тако. Можда су баш зато толико непријатни онима који су навикли да друштво стоји у месту: зато што студенти долазе без комплекса, без потребе да се некоме допадну, без страха да ће погрешити. Грешиће, наравно. Али ће и учити брзо — брже него што ико очекује. А најважније: неће одустати.
Постоји нешто чудно инспиративно у томе када млада генерација одбије да игра по правилима која ми старији већ годинама с муком прихватамо. Они једноставно питају: “А ко је ово уопште написао?” И онда крену да преправљају. Линију по линију. Улицу по улицу. Идеју по идеју. То није бунт — то је хигијена.
И зато, када погледамо годину испред себе, једина озбиљна константа нису институције, нису партије, нису ауторитети. Константа су студенти. Они су ти који су почели да објашњавају друштву да се држава не добија као наследство, него као пројекат. И да је време да се престане са чекањем “бољих времена”. Јер времена се не чекају — праве се.
Да ли ће им успети? Ако мене питате — већ јесте. Не зато што су заузели институције, него зато што су заузели свест. Јер кад једном схватиш да имаш право на глас, на реч, на став, на будућност — нико ти то више не може одузети, ни дневнополитички, ни генерацијски.
Зато, ако се нешто мења 2026, неће то бити само власт, систем или неке промашене пароле. Мења се навика да ћутимо. А ту навику су разбили млади у Србији, будућност ове земље. Зато, безусловна подршка студентском покрету!
У овој изборној 2026. години очекују нас промене, режим Александра Вучића ће бити развлашћен а ми ћемо почети да пишемо НОВУ СТРАНИЦУ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ.
Иван Милановић
